(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
TO SAMO VOLI MOJA REKA
Juče oko podne…...moja reka
Na platno liči po kome jesen slika
Evo jedne od tih divnih slika
Što dušu hrani i od tuge je brani
U oko stane
I ne daje suzi….ne daje da kane
Već je pretvori u osmeh što na lice ti samo bane.
Sunce pleše po vodenom staklu
Miriše zemlja jesenjim bojama
Mirom nečujnim umotava brige
Ljudi što pored nje
Otvaraju svojih duša knjige.
Ptica u letu, vetar u begu
Uhvaćeno u miholjsku sunčevu stegu
Dete i pas, baka i deka
Osmeh na bicikli i psovka poneka
Patka i plovka, svraka i ribar
Gugutka meka u dečijem smehu
Barka što cepa ogledalo reke
Jurnjava, lavež, lopta i plač
Oblaci lenjo protežu se nebom
Dok deca patkice hrane hlebom
A nebo plavo mirom odzvanja
Let ptice ga samo uznemirava
Kraj moje reke život teče
I svaka rana kraj nje manje peče
Lekarka naša gizdavog stasa
Tihog, umirujućeg….gotovo snenog glasa
Velika duša vodenog brega
Malene nam duše oslobadja stega
To samo voli moja reka
PS Dobar dan......ajmo dalje .....šaltujem u četvrtu brzinu....ne mora uvek u petu
