Odesa je bila jedna od usputnih stanica našeg putovaja po Ukrajini. Grad čuven po starosti i veličini, za mene, od tog dana, veoma značajan zbog „ priznanja“ koje sam u njemu dobila, tačnije u luci grada Odese.
Umorna od puta, gradske buke i neprekidnog komešanja u protekla dva dana, odlučila sam
da se tu, u luci, malo prošetam, da budem sama u svom svetu. Izašla sam iz „lučke zgrade“
morske stanice, u mom naivnom prevodu, izgrađene u obliku prevrnutog brodskog korita naazila se u sredini dugačkog doka,za koji su sa leve i desne strane bili privezani brodovi.Vođena željom da budem sama, krenula sam desnom sranom koja je izgledala mirnije. Polako, bez žurbe, osvajala sam metar po metar najveće crnomorske luke. Tek po neki prolaznikprekinuo bi, za trnutak, moje samotno osvajanje doka.
Umorna, ali i zadovoljna, odmarala sam se gledajući blago zatalasanu vodu.Ta prozračna vo-
da, ume da bude uzburkana i hirovita, zato se i naziva Crno more.Nekada davno, hrabri Argonauti plovili su njime u potrazi za „zlatnim runom“. A ja? Kakva je mene avantura očekivala?
Obnovljene snage, okrenula sam se spremna za povratak. U tom trenu ugledah dva tamna
oka velikog Belog psa. Setih se kuće, čika Ilijinog Džonija, kao da je bio preslikan, sličnost je
bila neverovatna.Ne želeći da ga uplašim, mirno sam prošla kraj njega. Bilo je kasno popodne
a u vazduhu se osećla vlaga koja je nagoveštavala veće. Oko mene je sad već više sveta, luka je bila omiljeno šetalište stanovnika Odese.
Bila sam blizu ulaza u morsku stanicu, kada sam ugledala ženu koja je uplašeno mahala rukama. Nešto je govorila, očigledno meni. Pokušavala je da mi na nešto skrene pažnju.Radoznalo okrenem glavu i shvatim.Pratio me je veliki Beli pas, privučen mirisima koje sam “pokupila“ u toku puta; u vozu, taksiju, na ulici; mojim izgledom-čudnim kretanjem,odnosno invalidskim kolicima u kojima sam sedela. „Pa da, sve je tu: glava, ruke, noge, ali tu je i neki metal, točkovi koje pokreću ruke, nekim dotad mu neviđenim pokretima. Za svaki slučaj on će da laje; što je sigurno, sigurno je“.
Ja, između njega i žene koja pokušava da ga otera, bilo je očigledno da ga poznaje.Nisam mogla da verujem da na mene laje pas. Gledam ga, ne izgleda ljut, pre bi se reklo da je uplašen i radoznao. Ipak, ne bih volela da laje, ne na mene.Skrivajući strah pomislih:
“Bolje da uđem u morsku stanicu.“
Ali to je tek bila želja. Kao u filmu strave i užasa – same u gomili. Niko, osim mene i žene iz trafike... Trebalo je da pređem još nekoliko metara ne bi li za sobom zatvorila vrata spasa, ali
ono što ugledah izazva u meni krik! Ne, nije moguće... Sa moje leve strane – on Beli pas, a sa
desne – čopor lutalica; mali, veliki, spremno čekaju „zapovest“ vođe.
Polako, bez naglih pkreta, ubeđujem sebe: „Ne izazivaj!“ Zaklinjem se: „Nikad više neću sama da osvajam crnomorske dokove.“
Napokon spas. Vrata morske stanice zatvaraju se za mnom, u neverici sam,Beli nemoćno stoji pred njima. Priznajem njegovu pobedu, a on kao da je razumeo, zadovoljno se okrenuo i ponosno predvodeći čopor otišao je.
Iste večeri na jednom usidrenom brodu „davala se“ pozorišna predstava. Sa strahom pristadoh da izađem i u pratnji svojih prijatelja stigoh do broda. Ljubazni Ukrainci propustili su me napred kako mi ništa ne bi zaklanjalo pogled. Predstava je bila sastavljena od kratkih kabaretskih skečeva. Nisam razumela svaku reč, ali sam ipak uspevala da shvatim smisao i da se opušteno smejem. Naravno ne za dugo. Blago komešanje u publici iza mene, odvratilo je, za trenutak, moju pažnju od predstave. Ne, ne opet – vrisnuh bez glasa – sa moje desne strane, tik uz kolica, seo je on, veliki Beli pas. Gleda zainteresovano predstavu.Kao neki strogi reditelj. Pomno prati događanja na sceni.U momentu, kao da bi da interveniše, da skrene pažnju na eventualne graške.
„ Blago njemu on uživa, a ja ne smem ni mali prst da pomerim, smem li i da dišem.“ Pomislih.
Ovog puta nisam bila sama, ali sam bila najusamljenija osoba na svetu.
Priznajem da se nikad do tad u životu nisam toliko uplašila.
Buran aplauz označio je kraj predstave i povratak“reditelja“ njegovom svetu. Okrenuo je glavu prema meni, a u njegovim očima videla sam iznenađenje, progovorih:
„To sam ja.“
Na zvuk mog glasa, njegov pogled postade radoznao. Sa užasom sam gledala kako približava svoju njušku mojoj ruci.Osetila sam njen hladan, ali ipak blag ispitujući dodir.Da ne poverujete... U njegovim očima ogledalo se veliko razočarenje.Veliki Beli pas tromo ustade i polako, nogu pred nogu, tupo gledajući preda se, nestade u gomili.
Ostala sam začuđeno gledajući za njm. Setih se; sigurno je pomislio:
„Bez veze – još jedno , obićno ljudsko biće.“
