- Poruka
- 393.699
O razmerama stradalništva Brozovih neistomišljenika svedoče reči koje je Predrag Palavestra uputio Titovim ''saborcima'' Vladimiru Dedijeru i Dobrici Ćosiću: ''kao istoričar književnosti koji neke stvari ne mogu razjasniti, postavio sam obojici nekadašnjih partizanskih moćnika i bivših Titovih miljenika isto pitanje - zašto su partizani, među kojima su na istaknutim položajima u tome trenutku bili i njih dvojica, u jesen 1944. izvršili u Beogradu pravi pokolj srpskih intelektualaca, uz istovremeno bezdušno čišćenje Srbije od viđenijih ljudi po svim gradovima i selima?
Godina 1972. bila je u Jugoslaviji u znaku jubileja – 80.godišnjice rođenja predsednika Josipa Broza Tita, istovremeno sa puno trzavica na unutrašnjem političkom planu, izazvanih talasom hrvatskog nacionalizma, čiji je rasplet rezultirao 8.maja isključenjem iz Saveza komunista 741 osobe, smenjivanjem sa funkcija 131 lica uz podnošenja ostavki njih 280, “zbog sudelovanja ili doprinosa u razvijanju nacionalističke i frakcionaške delatnosti“ čiji su zagovornici bili doskorašnja predsednica Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske Savka Dabčević-Kučar, član predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i predsedništva SFR Jugoslavije Mika Tripalo, sekretar izvršnog komiteta CKSKH Pero Pirker. Usledio je i obračun sa srpskim liberalizmom- “neposlušnim kadrovima“ iz Srbije, okončan 21.10.1972.g. ostavakama predsednika i sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Marka Nikezića i Latinke Perović.
U Sloveniji je 4.novembra smenjen predsednik Republičkog izvršnog veća Stane Kavčić “zbog neslaganja sa linijom Saveza komunista Jugoslavije i Saveza komunita Slovenije“. Po pitanju odgovornosti srpskog rukovodstva predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije početkom jula meseca 1972. izneo je niz optužbi: “…Ja bih sada prešao na pitanje ideoloških razlika. Mislim da među nama postoje ideološke razlike. Već godinama, naročito u poslednjih par godina, govorimo o tome da postoji klasni neprijatelj. Meni neki tvrde da ne postoji, da se radi o ljudima koji imaju pravo da govre, da je to njihova lična stvar, da to nije klasni neprijatelj, već oni koji malo drukčije gledaju na probleme… Sredstva informisanja, štampa, radio, televizija, trebalo bi da budu u našim rukama, a ne u rukama onih koji rade protiv našeg jedinstva, protiv interesa socijalističke Jugoslavije. A tako danas u Beogradu još nije…Suviše smo bili opčinjeni demokratijom, pa smo gubili iz vida u čemu je njena suština, i to ona pozitivna, i ko je sve koristi. Ona nam je danas zadala takve brige da moramo čak i sud i tužilaštvo drukčije postaviti… Jer, ima dosta mogućnosti da se rastežu paragrafi… Zašto sad najedanput veći deo neprijateljske štampe u inostranstvu piše o tome da je na jednoj strani Tito,a na drugoj Nikezić, kad se radi o Srbiji, da Nikezić vodi progresivne struje,a ja sam konzervativac, maltene staljinista, i vodim drugu struju. I sad postoje dve struje. To pišu novine u Nemačkoj i Italiji i gotovo u svim drugim zapadnim zemljama….“ .
I odnosi sa SSSR-om bili su daleko od sjajnih. Prilikom posete partijsko-državne delegacije predvođene Leonidom Brežnjevim Jugoslaviji, septembra 1971.g, prema svedočenju učesnika u razgovorima Mirka Tepavca, Brežnjev je u napetoj atmosferi optuživao Jugoslaviju, govoreći Titu: “Brineš samo da ne povrediš Zapad, a odnose sa nama svodiš na tople pozdrave za Oktobarske jubileje“- “u teatralnom gnevu, lupio je po stolu kutijom cigareta, koje su se rasule skoro Titu u krilo. Zatim je ustao, što je značilo da je sednica završena! Tako s Titom niko nije razgovarao, niti je on tako razgovarao s nekim drugim. Tito je ostao smrknut i leden, a mi, svi ostali, kao pokisli posle njihovog odlaska“ .
U borbi za jačanje monolitnosti partije, poseglo se za oprobanim metodima reafirmacije lične uloge J B Tita. Tako je 15. maja, na sednici svih veća Savezne skupštine doneta odluka da mu se, povodom 80.rođendana dodeli orden narodnog heroja (po drugi put), što je u narodu predstavljano kao izraz dvostrukog herojstva- prvoga u ratu, drugoga u mirnodopsko doba, kada je “pobedio“ hrvatske nacionaliste i srpske liberale.
Godina 1972. bila je u Jugoslaviji u znaku jubileja – 80.godišnjice rođenja predsednika Josipa Broza Tita, istovremeno sa puno trzavica na unutrašnjem političkom planu, izazvanih talasom hrvatskog nacionalizma, čiji je rasplet rezultirao 8.maja isključenjem iz Saveza komunista 741 osobe, smenjivanjem sa funkcija 131 lica uz podnošenja ostavki njih 280, “zbog sudelovanja ili doprinosa u razvijanju nacionalističke i frakcionaške delatnosti“ čiji su zagovornici bili doskorašnja predsednica Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske Savka Dabčević-Kučar, član predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i predsedništva SFR Jugoslavije Mika Tripalo, sekretar izvršnog komiteta CKSKH Pero Pirker. Usledio je i obračun sa srpskim liberalizmom- “neposlušnim kadrovima“ iz Srbije, okončan 21.10.1972.g. ostavakama predsednika i sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Marka Nikezića i Latinke Perović.
U Sloveniji je 4.novembra smenjen predsednik Republičkog izvršnog veća Stane Kavčić “zbog neslaganja sa linijom Saveza komunista Jugoslavije i Saveza komunita Slovenije“. Po pitanju odgovornosti srpskog rukovodstva predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije početkom jula meseca 1972. izneo je niz optužbi: “…Ja bih sada prešao na pitanje ideoloških razlika. Mislim da među nama postoje ideološke razlike. Već godinama, naročito u poslednjih par godina, govorimo o tome da postoji klasni neprijatelj. Meni neki tvrde da ne postoji, da se radi o ljudima koji imaju pravo da govre, da je to njihova lična stvar, da to nije klasni neprijatelj, već oni koji malo drukčije gledaju na probleme… Sredstva informisanja, štampa, radio, televizija, trebalo bi da budu u našim rukama, a ne u rukama onih koji rade protiv našeg jedinstva, protiv interesa socijalističke Jugoslavije. A tako danas u Beogradu još nije…Suviše smo bili opčinjeni demokratijom, pa smo gubili iz vida u čemu je njena suština, i to ona pozitivna, i ko je sve koristi. Ona nam je danas zadala takve brige da moramo čak i sud i tužilaštvo drukčije postaviti… Jer, ima dosta mogućnosti da se rastežu paragrafi… Zašto sad najedanput veći deo neprijateljske štampe u inostranstvu piše o tome da je na jednoj strani Tito,a na drugoj Nikezić, kad se radi o Srbiji, da Nikezić vodi progresivne struje,a ja sam konzervativac, maltene staljinista, i vodim drugu struju. I sad postoje dve struje. To pišu novine u Nemačkoj i Italiji i gotovo u svim drugim zapadnim zemljama….“ .
I odnosi sa SSSR-om bili su daleko od sjajnih. Prilikom posete partijsko-državne delegacije predvođene Leonidom Brežnjevim Jugoslaviji, septembra 1971.g, prema svedočenju učesnika u razgovorima Mirka Tepavca, Brežnjev je u napetoj atmosferi optuživao Jugoslaviju, govoreći Titu: “Brineš samo da ne povrediš Zapad, a odnose sa nama svodiš na tople pozdrave za Oktobarske jubileje“- “u teatralnom gnevu, lupio je po stolu kutijom cigareta, koje su se rasule skoro Titu u krilo. Zatim je ustao, što je značilo da je sednica završena! Tako s Titom niko nije razgovarao, niti je on tako razgovarao s nekim drugim. Tito je ostao smrknut i leden, a mi, svi ostali, kao pokisli posle njihovog odlaska“ .
U borbi za jačanje monolitnosti partije, poseglo se za oprobanim metodima reafirmacije lične uloge J B Tita. Tako je 15. maja, na sednici svih veća Savezne skupštine doneta odluka da mu se, povodom 80.rođendana dodeli orden narodnog heroja (po drugi put), što je u narodu predstavljano kao izraz dvostrukog herojstva- prvoga u ratu, drugoga u mirnodopsko doba, kada je “pobedio“ hrvatske nacionaliste i srpske liberale.
