Avgusta 2005.godine, istrazivači koje je finansirao ''Histori Čenel'', otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana parčeta duzine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita, u neposrednoj blizini kotlarnice, uočljivo je primetno ostećenje. Do sada se verovalo da se čitavo korito prilikom pada broda na dno raspalo na stotine sitnih delova
Sada se ispostavlja da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je doslo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i ostećena krma mogla je plutati na vodi najvise pet minuta, a ne 15 do 20 kao sto se ranije mislilo i kao sto je u poslednjem filmu prikazano. Čitav brod je nakon pucanja korita potonuo mozda samo za dvadeset minuta.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno ostećenje brodskog korita bas u delu gde se nalazila kotlarnica mozda nastalo razornom eksplozijom u skladi?tu uglja, mo?da namerno izazvanom kako bi brod doziveo havariju.
"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaze istoričar Dejvid Braun.
Jos 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih brodova. Priču je nazvao "Fjutiliti". Kasnije je preimenovana u "Havarija Titana".
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen u jednom britanskom brodogradilistu 14 godina kasnije.
Robertsonov izmisljeni brod imao je 70.000 tona zapremine, a stvarnis 66.000. Robertsonov je bio dug 270 metara, a stvarni 300. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, 25 čvorova. Izmisljeni brod je imao 40.000 konjskih snaga, a pravi 45.000. Oba broda su mogla da povezu 3000 ljudi. Oba broda su smatrana za nepotopive i imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov izmisljeni brod je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14 . aprila 1912. (u 23.40 ), po zvaničnoj verziji, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je dva sata. I stvarni brod je nakon ostećenja tonuo dva sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno mnogo brse.
Ali ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Slučajnost?
"Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a "Titanik" iz Sauthemptona za Njujork.
Dakle, ako je neko zeleo da namerno potopi brod, imao je već fantastičan scenario. Ali ko je zeleo da potopi "Titanik" i pobije tolike ljude? I zasto?
U svojoj knjizi "Tajne federalne rezerve" Eustace Mulins pise da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara sastala na ostrvu Dzekil pored obale Dzordzije kako bi razradili plan o osnivanju moćnog bankarskog kartela.
Tako su se sastali senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip, kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarls Norton i Bendzamin Strong predstavljali su ''J.P. Morgana'', a Paul Varburg je dosao ispred evropske bankarske dinastije Rotsild. Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro, ali i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku". To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem, tj. izmisljenim.
Nameri kartela da preuzme kontrolu nad poslovima centralne banke zestoko su se protivili oni koji su svoje pozicije već izgradili na stvarnom kapitalu. Tu su se najvise isticala trojica najbogatijih: Dzon Dzejkob Astor, Izador Straus i Bendzamin Gugenhajm.
Astor je bio tada najbogatiji čovek na svetu sa ondasnjih 500 miliona dolara kapitala, sto bi danas iznosilo 11 milijardi. Gugenhajm je bio vlasnik nekoliko najvećih rudnika zlata, srebra i bakra, a Straus vlasnik lanca robnih kuća "Macy's''.
Sva trojica su nestala na ovom brodu. Ova trojka ne samo da se suprotstavljala formiranju Federalnih rezervi već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat 1916. Danas znamo da je taj rat bio potreban upravo dinastiji Rotsild kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. SAD nisu imale nikakakv interes da u rat uđu, sto je kasnije i sam predsednik Vilson priznao kao svoju gresku.
Sada se ispostavlja da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je doslo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i ostećena krma mogla je plutati na vodi najvise pet minuta, a ne 15 do 20 kao sto se ranije mislilo i kao sto je u poslednjem filmu prikazano. Čitav brod je nakon pucanja korita potonuo mozda samo za dvadeset minuta.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno ostećenje brodskog korita bas u delu gde se nalazila kotlarnica mozda nastalo razornom eksplozijom u skladi?tu uglja, mo?da namerno izazvanom kako bi brod doziveo havariju.
"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaze istoričar Dejvid Braun.
Jos 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih brodova. Priču je nazvao "Fjutiliti". Kasnije je preimenovana u "Havarija Titana".
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen u jednom britanskom brodogradilistu 14 godina kasnije.
Robertsonov izmisljeni brod imao je 70.000 tona zapremine, a stvarnis 66.000. Robertsonov je bio dug 270 metara, a stvarni 300. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, 25 čvorova. Izmisljeni brod je imao 40.000 konjskih snaga, a pravi 45.000. Oba broda su mogla da povezu 3000 ljudi. Oba broda su smatrana za nepotopive i imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov izmisljeni brod je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14 . aprila 1912. (u 23.40 ), po zvaničnoj verziji, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je dva sata. I stvarni brod je nakon ostećenja tonuo dva sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno mnogo brse.
Ali ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Slučajnost?
"Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a "Titanik" iz Sauthemptona za Njujork.
Dakle, ako je neko zeleo da namerno potopi brod, imao je već fantastičan scenario. Ali ko je zeleo da potopi "Titanik" i pobije tolike ljude? I zasto?
U svojoj knjizi "Tajne federalne rezerve" Eustace Mulins pise da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara sastala na ostrvu Dzekil pored obale Dzordzije kako bi razradili plan o osnivanju moćnog bankarskog kartela.
Tako su se sastali senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip, kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarls Norton i Bendzamin Strong predstavljali su ''J.P. Morgana'', a Paul Varburg je dosao ispred evropske bankarske dinastije Rotsild. Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro, ali i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku". To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem, tj. izmisljenim.
Nameri kartela da preuzme kontrolu nad poslovima centralne banke zestoko su se protivili oni koji su svoje pozicije već izgradili na stvarnom kapitalu. Tu su se najvise isticala trojica najbogatijih: Dzon Dzejkob Astor, Izador Straus i Bendzamin Gugenhajm.
Astor je bio tada najbogatiji čovek na svetu sa ondasnjih 500 miliona dolara kapitala, sto bi danas iznosilo 11 milijardi. Gugenhajm je bio vlasnik nekoliko najvećih rudnika zlata, srebra i bakra, a Straus vlasnik lanca robnih kuća "Macy's''.
Sva trojica su nestala na ovom brodu. Ova trojka ne samo da se suprotstavljala formiranju Federalnih rezervi već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat 1916. Danas znamo da je taj rat bio potreban upravo dinastiji Rotsild kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. SAD nisu imale nikakakv interes da u rat uđu, sto je kasnije i sam predsednik Vilson priznao kao svoju gresku.
