Sedeli su ćuteći tog sunčanog popodneva, na klupi u parku. Nisu imali snage ni da se pomere od težine sunčevih zraka na njihovim temenima. Prijala im je toplota. Prijala im je i tišina koja je zavladala među njima u tom trenutku. Trenutak je potrajao, a oni su uživali u mirisu tek pristiglog proleća i svađi gavrana, koja se odvijala visoko gore među, još uvek golim, granama lipe i javora. Nisu znali šta je izazvalo zatišje, ali su se plašili da ga prekinu. Niko nije progovarao. Mada je uglavnom ona ta koja je pričala u nedogled, dok je on slušao i povremeno se nadovezao nekim svojim komentarom. Ovoga puta nije se niko usuđivao da zatalasa mirnu površinu među njima. Povremeno bi neko bacio pogled ka ovom drugom, ali ni sam nije svestan da li je to pogled iščekivanja ili je to pogled „nešto sam hteo reći“. Buba koja je sletela na hrapavu teksturu njenih farmerica privukla im je pažnju. Oboje su zamislili sebe na njenom mestu – bez briga i sa jedinim zadatkom – da preživi. I odletela je, ostavivši ih da gledaju za njom dok se majušna gubi u okolini. Sada su im se pogledi sreli. Buba je kriva za sve! Nekoliko trenutaka su samo zurili, a onda je ona zaustila da nešto kaže. Nije ništa izgovorila. Skoro telepatskom reakcijom njegova ruka našla se na njenoj usni sprečavajući reku glasova da poteku. „Ne moraš mi objašnjavati“ izgovorio je glasom koji je prihvatao deo krivice. Ustao je okrenut ka njoj sa rukom i dalje prislonjenom na njene usne. Ustala je zanjim želeći da spreči ono što je sledilo, ali je samo stojala ukopana kao kip, naboranog čela i nije progovarala. Osmeh, iskren i pomirljiv otkotrljao se niz njegovo lice i izgubio se u rupicama na obrazima. Okrenuo se i otišao. Lavina neizgovorenih reči pretvorila se u knedlu, zaglavljenu duboko u njenom grlu, u njenoj duši i ostala tu. Znala je da ga ne može zamoliti da ode radi njenog dobra i očekivati njegov povratak. On ume da ide dalje sam.
