Nekada davno - što znači: danas - svet je prestao da se pita.
Ne zato što je našao odgovore, nego zato što je zaboravio da ga pitanje boli.
Ljudi su prestali da se bude u znoju misli, prestali da se tresu pred sopstvenom
nemoći, prestali da se stide pred ogledalom koje ne laže.
Svet je postao tišina.
Ali ne tišina mudraca.
Tišina degenerika.
Tišina onih koji gledaju kako se sve ruši,
a ne pomeraju ni prst - jer misle da je to normalno.
Ratovi se ne vode samo oružjem.
Vode se svakim klikom koji ignoriše patnju, svakom rečenicom koja kaže:
“To nije moj problem.”
Vode se u sobama gde se ćuti, dok se komšiji ruši kuća, dok se detetu briše
budućnost, dok se svet pretvara u simulaciju života.
I niko ne viče.
Jer, svi su naučeni da ćute.
Da budu “pristojni”.
Da ne talasaju.
Da ne budu “drama”.
Ali šta je veća drama od sveta koji se raspada, kad ljudi gledaju i kažu: “Biće bolje.”
Neće.
Ne dok čovek ne lupi sebe kamenom u glavu i upita: “Šta sam to postao?”
Ne dok ne prizna da je on taj koji ruši, ili onaj koji ćuti dok drugi ruše.
I jedno i drugo je isto.
I jedno i drugo je kraj.
Pitanje svih pitanja nije: “Da li ima nade?”
Pitanje je:“Da li ima čoveka?”
Jer svetu ne treba spasitelj.
Svetu treba čovek koji se seća da je čovek.
Koji zna da je bol deo buđenja.
Koji zna da je sramota deo preobražaja.
Koji zna da je tišina - ako nije sveta - saučesnik zla.
Možda će neko reći da je ovo pesimistično
.Ali to kaže onaj koji još nije zaronio do dna.
Jer na dnu nema svetla.
Ali ima pitanje.
I ako ga čuješ, možda se vratiš gore - ne kao degenerik,
nego kao čovek koji zna da svet mora da svetli.
Ne zbog nade.
Nego zbog istine.
