#_Tišina koja se rasipa u prah svetlosti_#
Nema početka, nema kraja _samo osećaj da se prostor savija kao da diše. Misao luta, preskače između mirisa kiše i zvuka koji se ne može opisati. Ljudi, senke, odrazi _ sve se prepliće, gubi ivice. Neko hoda, ali ne zna da li dodiruje tlo ili lebdi kroz nečiji davno zaboravljen san.
Sećanja kaplju kao voda kroz prste _ vidiš ih, osećaš ih, ali ne možeš ih zadržati. Rečenice se raspadaju pre nego što postanu glas, a reči, jednom izgubljene, pretvaraju se u tihe krugove na površini vremena. Telo je tu, a opet nije; pogled hvata oblike, ali oblik više nije stvaran, ali oči su tu , da oči,,,oči,,,ali nemoj samo njih da dirash,,,
Nestajanje ne dolazi naglo. Ono je kao muzika bez melodije, kao talas koji zna da se povuče pre nego što dotakne obalu. U njemu nema bola
_ samo čudna nežnost koja briše granicu između „ja“ i onoga što dolazi posle.#_ Možda je to povratak? Možda prvi put dolazak?_#
Svet postaje mekan, boje se rastvaraju u dim, zvukovi se pretvaraju u svetlost. Svaka misao je fragment sna koji se ponavlja, ali nikad isto. I u tom haosu postoji neobjašnjivi mir _ trenutak kada shvatiš da si deo nečega što te je oduvek čekalo, strpljivo, izvan tvog vremena.
Na kraju _ ako to može da se nazove krajem _ne ostaje tama.##__ Ostaje prah svetlosti koji se rasipa po nevidljivim rukama__##. I u toj prašini, možda si ti, možda nikad nisi ni postojala???,,,da li,,,
