У политици не побјеђује најбољи, најморалнији, најпоштенији, онај са највише врлина или најбољим програмом, већ онај који ће најбољу причу продати бирачима, односно онај који ће боље обрлатити бираче, такве какви јесу, и оне богатијег и оне сиромашнијег духа, и оне умније, образованије и оне неукије, плићег ума, и оне умјереније, пристојније и оне који робују најприземнијим поривима.
И ту ће боље проћи онај иза којег стоји медијска машинерија, која ће по потреби сваког противника, и оног са највише врлина, истинског родољуба образованог и оштрог ума, укаљати и огадити народним масама.
У таквој причи Станић нема шансе, имао би када би иза њега као у случају Володимира Зеленског стала западна медијска машинерија, да би се то десило, предуслов је да буде изрод, а како Станић није изрод, пиши пропало.
Што се глумаца тиче, они треба да раде оно што умију, у чему су добри, да глуме, и да се ако посједују капацитет опробају и као режисери, ту могу помоћи нацији, да пораде на културном опоравку нације, без културе нема ни нације.
Како су у фокусу јавности, неки су умислили да су Богом дани да се трпају у све, од историје, медицине до политике. Када крену умовати о свему и свачему, имамо у правилу инфантилно паламуђење у равни Илије Граховца, и тек ријетке бритког ума попут Петра Божовића (а одређени интелектуални капацитет је показивао и Бранислав Лечић, а и недопустив вишак родољубља, можда је зато и изложен актуелној хајци) који у својим излагањима имају шта да кажу. Не ријетко су неспособни сагледати ширу слику па ће се попут Бјелогрлића или Трифуновића шлихтати сарајевској махали глорификујући неку протуву, неког чика Јову, мада је Бјелогрлић касније увидио грешку.
Како год, Станићу то што је патриота, родољуб, поштован од колега, без бламова не може помоћи у прљавој политичкој игри, напротив.
Ако у свијету политике тражите морал, врлине и истинско родољубље, тражите на погрешном мјесту.
