Nije toliko važno ni ono šta mislim, ni ono šta cinim,
već ono sto jesam, i volim sto mi duh nije stanar
neke bogato tapacirane i zatvorene sobe, ali bez prozora,
i sto smeh moj nije iznujden već slobodan k’o planinska reka…
Važno mi je da se nikad ne osetim ustajalo u dusi -
mada ponekad poželim da sam drvo,
da podignem svoje korenje i da odem, jednostavno da odem.
A ti si, za ralziku od mene, siguran u svoja leta
samo iza zatamnjenih naocara, jer ne umes da gledaš u sunce
kao što ne umes da cvetas izvan neke ukrasne saksije -
i za razliku od mene koja se u proleca bujanja pojavljujem
na svoj naivan i neoprezan način…
I,kad prvi iznenadni hladan dan ostete nezne latice
samo se primirim i skupim, da od onog sto je ostalo
s prvim suncem ponovo krenem u bujanje, makar i ne uspela.
Ja sam sasvim obična, i boleciva i prgava i ponekad nemoguća,
ali ne volim da trpim ono sto ti trpis -
a ti trpsih jer si tasht i jer si tako zastrasujucu u toj svojoj
tashtini, suocen sa svojim gigantskim egoizmom
i teras me da se osecam servilna i trapava kao kraba,
tebi, koji nemas ni zaborava, jer nemas ni uspomena..
Ti ponekad licis na aprilsku kisu nad kukuruzom i tad si ponosan
a ja pre licim na toplu, djurdjevsku kao bogom danu nad svim
poljima i usevima, i nikad se ne ponosim time, jer to je normalno.
Ja sam ponekad realnost nekog ponedeljka kad su svi mrzovoljni,
a ti nikad nisi obecavajuce i mirno subotnje jutro…
Ja sam pomalo divlja i s pomalo dramatike, i patetike
ali ne pretendujem na neki heroizam…
Ja sam zeleno srce sto otkucava kao srce ravnice u izmaglici..
Ja sam ponekad slepo kuce koje cvili jer hoće nazad u utrobu
ponekad sam gorska vucica koja kanjonom urlice…
Ja vidism sve svoje slabosti, a ti se pravis da ne primecujes,
ili još gore, ne primecujes uopste ni njene simptome.
Poneki moj dan lici na neki prizor iz kakve elegije-
tvoj je uvek proracunat i precizan i siguran, kao smrt.
Moj dan je ponekad kao neki zuti upresovani list ili pozutela slika -
koja iznenada ozivi, probudi neka jaka osecanja u trenu
a bila su zaboravljena, jer proslost je uvek magicna jer pamtim,
i buducnost- jer ocekujem, samo je sadasnjojst neizvesna…
Meni se čini da u svakoj magli lezi neki zaboravljeni grad..
Ti svaki lako dobijes, pa ga zato lako i brzo i zaboravis.
Ja se ponekad osecam kao zemlja od suse umrla,
ali sutra već biti rođena s prvom kisom, i tako u krug…
Ti svoja polja navodnjavas i nije ti stalo da li će kisa pasti ili neće.
Meni često ruka drhti dok pišem a oci mi se tope kisom
a tvoje su uvek mirne, a oci ne znaju za melem slane kapi.
Ja umem da zasuzim od drhtavog zvuka violine koji čujem
u praznoj sobi, a umem da budem i drhatavo cemane,
ti cujes samo bubnjeve, ti volis da se cuje, da bubnji, da trese…
Ti ne volis tisinu, ona te uspavljuje, a mene uvek cudno budi…
Ja volim tako da mi je uvek tanka linija izemdju ljubavi i smrti
i ponekad je sve u redu onda kad je u neredu,
kod tebe je sve pod konac, sve u raskosnoj dosadi
ali bucnoj i sjajnoj. Čak i ljubav.
I ne znaš za mir polumraka skromne sobe,
kad samo zamišljene senke igraju svoj divlji ples zelja…
Ono sto je za mene neiscrpn izvor, za tebe nije ni utociste
čak i onda kad si zedan, jer nema sjaj velike reke,
jer razliku između izvora i bucnih vodopada
koji svi doalze da vide, ne umes da vidis…
Ti si sve ono sto ja nisam,
a ja mogu da budem sve ono sto ti jesi…
Samo, ti ne umes, a ja neću!
(Biljana)
Pogledajte prilog 279477
već ono sto jesam, i volim sto mi duh nije stanar
neke bogato tapacirane i zatvorene sobe, ali bez prozora,
i sto smeh moj nije iznujden već slobodan k’o planinska reka…
Važno mi je da se nikad ne osetim ustajalo u dusi -
mada ponekad poželim da sam drvo,
da podignem svoje korenje i da odem, jednostavno da odem.
A ti si, za ralziku od mene, siguran u svoja leta
samo iza zatamnjenih naocara, jer ne umes da gledaš u sunce
kao što ne umes da cvetas izvan neke ukrasne saksije -
i za razliku od mene koja se u proleca bujanja pojavljujem
na svoj naivan i neoprezan način…
I,kad prvi iznenadni hladan dan ostete nezne latice
samo se primirim i skupim, da od onog sto je ostalo
s prvim suncem ponovo krenem u bujanje, makar i ne uspela.
Ja sam sasvim obična, i boleciva i prgava i ponekad nemoguća,
ali ne volim da trpim ono sto ti trpis -
a ti trpsih jer si tasht i jer si tako zastrasujucu u toj svojoj
tashtini, suocen sa svojim gigantskim egoizmom
i teras me da se osecam servilna i trapava kao kraba,
tebi, koji nemas ni zaborava, jer nemas ni uspomena..
Ti ponekad licis na aprilsku kisu nad kukuruzom i tad si ponosan
a ja pre licim na toplu, djurdjevsku kao bogom danu nad svim
poljima i usevima, i nikad se ne ponosim time, jer to je normalno.
Ja sam ponekad realnost nekog ponedeljka kad su svi mrzovoljni,
a ti nikad nisi obecavajuce i mirno subotnje jutro…
Ja sam pomalo divlja i s pomalo dramatike, i patetike
ali ne pretendujem na neki heroizam…
Ja sam zeleno srce sto otkucava kao srce ravnice u izmaglici..
Ja sam ponekad slepo kuce koje cvili jer hoće nazad u utrobu
ponekad sam gorska vucica koja kanjonom urlice…
Ja vidism sve svoje slabosti, a ti se pravis da ne primecujes,
ili još gore, ne primecujes uopste ni njene simptome.
Poneki moj dan lici na neki prizor iz kakve elegije-
tvoj je uvek proracunat i precizan i siguran, kao smrt.
Moj dan je ponekad kao neki zuti upresovani list ili pozutela slika -
koja iznenada ozivi, probudi neka jaka osecanja u trenu
a bila su zaboravljena, jer proslost je uvek magicna jer pamtim,
i buducnost- jer ocekujem, samo je sadasnjojst neizvesna…
Meni se čini da u svakoj magli lezi neki zaboravljeni grad..
Ti svaki lako dobijes, pa ga zato lako i brzo i zaboravis.
Ja se ponekad osecam kao zemlja od suse umrla,
ali sutra već biti rođena s prvom kisom, i tako u krug…
Ti svoja polja navodnjavas i nije ti stalo da li će kisa pasti ili neće.
Meni često ruka drhti dok pišem a oci mi se tope kisom
a tvoje su uvek mirne, a oci ne znaju za melem slane kapi.
Ja umem da zasuzim od drhtavog zvuka violine koji čujem
u praznoj sobi, a umem da budem i drhatavo cemane,
ti cujes samo bubnjeve, ti volis da se cuje, da bubnji, da trese…
Ti ne volis tisinu, ona te uspavljuje, a mene uvek cudno budi…
Ja volim tako da mi je uvek tanka linija izemdju ljubavi i smrti
i ponekad je sve u redu onda kad je u neredu,
kod tebe je sve pod konac, sve u raskosnoj dosadi
ali bucnoj i sjajnoj. Čak i ljubav.
I ne znaš za mir polumraka skromne sobe,
kad samo zamišljene senke igraju svoj divlji ples zelja…
Ono sto je za mene neiscrpn izvor, za tebe nije ni utociste
čak i onda kad si zedan, jer nema sjaj velike reke,
jer razliku između izvora i bucnih vodopada
koji svi doalze da vide, ne umes da vidis…
Ti si sve ono sto ja nisam,
a ja mogu da budem sve ono sto ti jesi…
Samo, ti ne umes, a ja neću!
(Biljana)
Pogledajte prilog 279477
i dva 
Kakav bi to život bio kada ne bismo iskusili osećanje monotonije i prolaznosti ljubavi, kao i osećanje nadolazeće,nove. Upravo su ti ciklusi svrha i radost postojanja .
