Ти ме не волиш и не желиш, зар
леп нисам нимало, мала?
Не гледајући, од страсти уз жар
на раме ми је твоја рука пала.
Са кежењем, млада, осећајним
ја с тобом нисам ни нежан ни зао.
Колико си их миловала сјајних?
Ко ти је све досад руке, усне дао?
Знам, они су прошли као санке, мила,
не додирнувши твој огањ у снима,
на коленима многима си била,
а сада, ево, седиш на мојима.
Нека ти очи трепавица руби,
нека ти у мисли дође други неко.
Та и ја те баш јако не љубим
тонућ у нешто драго и далеко.
Ову ватру судбином очајно
не зови, веза лакоумна то је.
Као што смо се сусрели случајно
растаћемо се уз смешак нас двоје.
Својим путем отићи ћеш у смирај
да прокоцкаш дане и плач нови.
нељубљене само ти не дирај,
негорене никако не зови.
У ћорсокаку с другим ћеш се наћи,
о љубави брбљајућ без свести.
Тад ћу мозда у шетњу изаћи
и са тобом понова се срести.
Ближе плећа окренувши другом
и мало се погнув не мислећи.
-Добро вече!, рећи ћеш ми с тугом.
-Добро вече, и ја ћу рећи.
И ништа неће душу да зањише.
Нит у дрхтање може да је свали.
Ко је љубио, тај не љуби више.
Изгорелог нико не запали.
4. децембра 1925. Москва
Сергеј Јесењин
леп нисам нимало, мала?
Не гледајући, од страсти уз жар
на раме ми је твоја рука пала.
Са кежењем, млада, осећајним
ја с тобом нисам ни нежан ни зао.
Колико си их миловала сјајних?
Ко ти је све досад руке, усне дао?
Знам, они су прошли као санке, мила,
не додирнувши твој огањ у снима,
на коленима многима си била,
а сада, ево, седиш на мојима.
Нека ти очи трепавица руби,
нека ти у мисли дође други неко.
Та и ја те баш јако не љубим
тонућ у нешто драго и далеко.
Ову ватру судбином очајно
не зови, веза лакоумна то је.
Као што смо се сусрели случајно
растаћемо се уз смешак нас двоје.
Својим путем отићи ћеш у смирај
да прокоцкаш дане и плач нови.
нељубљене само ти не дирај,
негорене никако не зови.
У ћорсокаку с другим ћеш се наћи,
о љубави брбљајућ без свести.
Тад ћу мозда у шетњу изаћи
и са тобом понова се срести.
Ближе плећа окренувши другом
и мало се погнув не мислећи.
-Добро вече!, рећи ћеш ми с тугом.
-Добро вече, и ја ћу рећи.
И ништа неће душу да зањише.
Нит у дрхтање може да је свали.
Ко је љубио, тај не љуби више.
Изгорелог нико не запали.
4. децембра 1925. Москва
Сергеј Јесењин
У овом преводу ми је песма најлепша