KUŠLJA - KONJ HAJDUK VELJKA PETROVIĆA
Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovica, cuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednacivši se po svom umecu i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilica i Đogom Banovic Strahinje.
Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vican boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tada postao pravi junak i cuveni megdandžija
KUŠLJA - TRAGEDIJA JEDNOG KONJA
Bez dobrog konja, znalo se, NEMA NI DOBROG JUNAKA. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slucajno, u jednom nocnom napadu na Turke u selu Posgorcu, u Timockoj Krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Alibega, koji je jahao, divnovnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje.
Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Ali-bega. Ali-beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obucen i da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata na ocigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih voda. Turcin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udrio na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od neceg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koje je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turcin. I to je odlucilo, Kušlja je znao da menja pravac u trcanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi cas i tako omogucio Hajduk Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahaca: Kad se Turcin našao na zemlji, bez sablje i kubure, veljko je dojahao do njega i reko mu da mu opraçta §ivot, što je uvek cinio u slicnim slucajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Medutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turcina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto coveka. Niko ne zna da li je presudeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugacija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 18O7. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karadordeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrdavu i samo je povremeno, vecinom nocu, izlazio na konju u polje, medu Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreca. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampoa, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reci: `Drž`.
Kušlja je opet dopao u Turske ruke. Ne zna se gde i kome. Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slucaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Cucuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to oznacio slabim rzanjem. Cucuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, vec da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skoncao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.
Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi. Niko od Srba da se seti da je Kušlja zaslužio veliki spomenik. Mnogi, manje zaslužni od njega, dobili su ga.
