korisnik 103996
Domaćin
- Poruka
- 4.806
Postoji jedna pesma od Christine Aguilere, "Fighter", jedna od mojih omiljenih, u kojoj se ona zahvaljuje bivsem sto ju je lose tretirao jer ju je time ucinio jacom, pametnijom i borbenijom.
Na kraju jedne svoje veze, kada je decko ocekivao da cu mu svasta reci, nasmesila sam mu se, zbunila ga jednim iskrenim "hvala ti" i otisla pevajuci tu pesmu u sebi. Osecala sam se sjajno sto sam zaista i mislila to. Taj decko mi nije narocito znacio, ali me je strahovito mnogo razocarao u ljude. Patila sam, ne zato sto vise nismo zajedno, vec zato sto je napravio ozbiljne pukotine na zidovima moje sigurnosti. Rane su zarasle ali su ostali oziljci koji nemaju veze sa njim kao mojim bivsim, vec sa verom u coveka.
Da li vas je nekada neki snazan i bolan udarac naterao da ojacate?
Za sve koji vole da cuju fantasticne glasovne mogucnosti i osete se bolje kad (pokusaju da) ih slome:
Love you all,
Girlicious
Hmm......cuvena izreka "sto te ne ubije,ojaca te"......Uvek sam smatrala da je glupa.Nekako samosazaljevacka.....Ne.Nikad tako nesto ne bih rekla.Bol je normalna stvar i mnoge stvari i ljudi su me boleli.Neki do duse.Duboko i bolno.Ali razocaranje?Ne.To je poraz.Za mene je razocaranost poraz.To vidim kao samonokaut.To je nesto sto odlikuje mladost,neiskustvo i vremenom se nauci da je zivot nesto sto nije crno-belo,da je mnogo kompleksniji,lepsi,sa vise boja,istovremeno i komplikovan i neverovatno jednostavan.Da pravila i recepti ne postoje.
A razocaranost kao trenutno stanje posle dozivljenog bola je normalno,ali ako potraje,e onda to vec ne valja.To zaista ne valja.
