TEŽINA NEBESKOG POGLEDA
Težino što pritiskaš nebeskim očima,
skrivena si među gusto upletenim korenjem
i mračno ubistvena nad blistavim, prozračnim safirom
dok pevaš pesmu - ljudolovnu mrežu.
Koga prizivaš?
Kad bespomoćne, bezazlene cvetove umeju voleti
samo pod kaljavim đonom siledžiskim,
zar drugačije ljubili bi njih anđeoski stvorovi,
tvoji nevidljivi, sveprisutni udovi?
Uzgajalište previre od grubosti okovanih duša,
tužno iskrenih u sirovoj goropadnosti,
nevičnih prepoznavanju tanane finoće nezasluženog milosrđa
u nežnom poljupcu gnusnog otrova
i previše gordih, ogrezlih u samoljublju,
da sa naklonom prihvate razorni tresak groma
kao tvoj sveti zagrljaj.
Spuštaš se preko njih nežno poput senke,
poput svetla,
okrutna u dobru,
milostiva u zlu.
Kosiš ih u pola koraka,
usta nateklih od neizgovorenih reči,
misli žilavo upletenih u tkanje klica istrgnute budućnosti,
izgrebanih ruku što se i dalje grčevito drže za privide.
Prepletenost sadržaja sukobljenih odlika
niukoliko ne unizuje veličanstvenost tvoju
već se visovi uzdižu još viši tik uz ponore bez dna
i snežna je najčistija belina
pod samotnim svetlom u mračnoj noći.
Plaše te se jer ne znaju
da samo iz sopstvenog pepela raste šuma bujnosti života
najpotresnije lepote sred rugobne i nakazne pustoši.
Ogroman je raspon krila potreban
da dosegne do dalekih, okomitih ivica bezdana,
i protegne se preko skučenih pogleda
da bi zavredeo da bude nazvan mudrošću,
jer mudrost je sagledavanje tebe
što vazda prevrtljiva i neuhvatljiva,
nerazdvojivo dvojaka,
snagom sudbonosnog sečeš i u novom stvaranju,
a još više u blagoslovu.
