Posle dosta godina, dodje mi iz dupeta u glavu, sve što me je tetka Ljuba učila. Došlo je vreme da počnem da ličim na žensko, na silno oduševljenje moje teta Ljube, koja se u ime te promene još zdušnije bacila na šivenje. I moja majka je blagosiljala taj preokret jer je jadna već izgubila svaku nadu.
A taj se momenat desio bukvalno preko noći. Jedno veče sam legla u krevet kao klinka koja je sve do tuširanja pred spavanje igrala klikere sa dečacima u onom našem zaštićenom dvorištu, vijala kerove po naselju da bi ih izmazila, nosila isprljane pantalone ili u najboljem slučaju bermude,.imala sveže izubijano jedno koleno a drugo sa krastom pa kad udjem u kadu ono peče I štipa. Eeeee, ujutru sam se probudila kao devojčurak. I taj novonastali devojčurak sada naprasno počinje da obraća pažnju na garderobu, na usaglašenost cipela I tašne, na čarape, počne da sklapa boje, da kombinuje, sate provodi pred ogledalom. Bože me sačuvaj. Nisam samu sebe mogla da prepoznam. Pa onda drugarice, trokanje do besvesti o pevačima, krpicama, momcima, šminkanje, frizure, neke su počele da se farbaju (ja nisam jer je to za mene ipak bio preveliki radikalizam), pa pijenje kafe. Kad se ne potrovasmo od kafe. I ja prestah da igram klikere, dečaci su nastavili sami iz nauci znanih razloga jer sazrevaju kasnije (ili nikad) od devojčica. Nastavila sam da vijam kerove po Čuburi I da treniram.I tako namontirana, počeh da primećujem dečake (ali ne da igramo klikere, mada se to može I tako nazvati) ali one malo starije, jer ovi moji izgledahu sada nekako spetljani. Nastavila sam ja da se družim sa njima, samo nisam učestvovala u njihovim igrama. I dan danas imam sa muškima bolji odnos nego sa ženama. Posle su počeli da mi se jadaju, poveravaju, te ona devojčica ovo, te ona ono. Promeniše se I oni, na svu sreću.
Bože, kakva sam bila kao devojka. Niska, tanka, sve na svom mestu, elegantna, obučena po poslednjoj modi I sa lepim manirima. A djavolak, zvrk. Mesto me ne drži, stalno sam u pokretu ali organizovanom. Valjda me izdresirale nana I tetka. A te lepe manire sam koristila po potrebi. Zaboravljala sam ih kada odem na Moravu, ali ako nani dodju komšinice na kafu sva sam bila prepodobljena. Ma bre sve je bilo po potrebi. Bila sam kao kameleon, prilagodljiva, tolerantna ali kad me nagaziš, bolje da begaš koliko te noge nose. Kako je to bilo lepo vreme jer nije imalo breme. Ali o našim dogodovštinama ću napisati neku drugu priču. Ovo je priča o mojoj tetki a ja se rasplinuh.
Zatim su došle godine teške, u kojima je tetka bila moj oslonac, moja snaga, moj čuvar, moj andjeo. Bez nje ………..ne znam da li bih izdržala. Ona je bila moja veza sa realnošću, moj izbavitelj sve dok se nije pojavio drugi spasilac mog tela I duše, kome je velikodušno prepustila tu ulogu. Znalački prepoznavši taj momenat, ona se povukla u senku odakle je motrila na mene, za svaki slučaj.
Mom Maci se tetka jako dopadala a i on njoj. To je bila jedna od onih retkih ljubavi između zeta i ženine rodjake. Kada je nama trebala pomoć, tetka bi dotrčala da pomogne a ako je njoj trebala pomoć za bilo šta Maca joj je uvek pomagao. Govorio je o njoj sve u superlativima a ni tetka Ljubu nikada nisam čula da je nešto prigovorila za zeta. Ona je mislila, a to mi je i rekla, da sam izabrala dobrog muža i da se dopunjujemo što je jako važno za brak.
Zima 1985. godine bila je jaka i oštra sa puno snega a ja trudna sa prvim
detetom. Bili smo podstanari u naselju Bele vode. Maca je radio u smenama i tog zavejanog dana, kada je ama baš celoga dana padao sneg, on je polazio u noćnu smenu. Namolila sam ga da me poveze kod tetke kada podje na posao koja je stanovala u 63. bloku. On je normalno bio protiv jer nije ništa raščišćeno. Naši putari su i tada počinjali da čiste sneg tek kada prestane da pada, a on je padao prethodnog dana i celog tog dana i stvarno je sve bilo zavejano. Ma bilo ga je teško ubediti. Stalno je ponavljao kako nisam normalna, i šta će on samnom tako trudnom ako mu kola stanu, i šta će on samnom tako trudnom ako ga neko čukne, i šta će on samnom tako trudnom ako na pola puta ne može dalje, on bi ostavio kola i krenuo peške ali šta će samnom itd. I nakon svih tih tolikih pitanja "šta će on samnom tako trudnom na zavejanim ulicama Beograda", ja onakva sva hormonalna kakve su već žene u prvoj trudnoći, razmažena i nervozna jer nije po mome, počnem da plačem i on me povede.
Naravoučenije: kada razum kod muškaraca zataji, suze odrade posao.
Pošao je mnogo ranije nego što bi on inače pošao i polako, polako. Stvarno je sve bilo zavejano ali divno. Nigde nikog. Možda smo celim putem sreli desetak kola. A sve belo, čisto, netaknuto.Samo gore svetla i obasjavaju sneg, njegova blješteća belina zaslepljuje vid. Savršeno, čarobno. Ja sam toliko bila ushićena tom avanturom da nisam ni primetila da je Maca sav u graškama znoja. Jadničak. Toliko se skoncentrisao na put i na klizanje i proklizavanje i ne znam šta još, da uopšte nije obraćao pažnju na mene a o lepoti belog prizora da i ne govorim. A napolju je bilo belo i svetlo kao da nije mrak, čisto, tiho, pored mene čovek koga volim i koji nesumnjivo voli mene, sami putujemo, nigde nikog. Raj.
Stigli smo kod tetke koja se silno zaprepastila kada nas je videla. Mislim, niko normalan ne bi dolazio u neobaveznu posetu po takvom kijametu,.Pili smo kafu i ona je samo pogledavala u Macu dok sam joj ja, sva ozarena, pričala o lepotama ovog
putešestvija. Posle mi je održala predavanje o riziku ove odluke i zvučala je isto kao Maca. Ne znam šta im je oboma. Bilo je savršeno.
Kada smo se Maca i ja preselili u novi stan, zajedno sa mojim ocem I tek rodjenom bebom bili smo presretni. Tetka je živela u susednom bloku i to je bilo super. Ona I Maca su išli i kupovali nameštaj, zavese i svašta još, jer je beba bila savim mala te ja nisam mogla ići. Ali sam imala puno poverenja u njih dvoje. Taj nameštaj i danas koristimo. Moj muž obožava televizore i razne muzičke uredjaje. Ne zna im se broj koliko smo ih do sada pazarili. Ako bi nešto hteo, a nismo imali dovoljno para, on bi mrtav hladan pitao tetku da nam pozajmi i ona bi uvek rado izlazila u susret omiljenom zetu. Eto tako su njih dvoje funkcionisali i dogovor je bio da Milica, prvorodjenče naše, ne ide u jaslice nego da tetka ode u penziju pa da je čuva pogotovu jer je moj muž radio u smenama pa bi je čuvali naizmenično. Tako da dete nismo ni pokušali da upišemo u jaslice. Ali je tetka iznenada dobila moždani udar i ubrzo umrla. Šok. Bes. Neverica.
Kada je nenadano otišla od nas, uzela sam od svih njenih stvari u stanu samo burde i njenu mašinu za šivenje. Ta mašina i dan danas radi, ali ja retko sednem da šijem mada sam ranijih godina često šila sebi i deci. Sada sam već umorna i posle celog dana u kancelariji nikako mojoj kičmi ne prija sedenje za šivaćom mašinom.
A onda jurnjava da upišemo dete u jaslice preko veze jer se mesto u jaslicama čekalo od majčine trudnoće. Nema mesta jer je Novi Beograd mlado naselje sa mnogo dece a malo predškolskih ustanova. Ali nekako smo uspeli. I dalje sam besna jer moja Milica nije zapamtila tetka Ljubu i jer moja tetka nije imala šansu da bude prava baka. A bila bi savršena baka kao i meni moja gospa Mara. Tuga,
I dalje bdi nada mnom
A taj se momenat desio bukvalno preko noći. Jedno veče sam legla u krevet kao klinka koja je sve do tuširanja pred spavanje igrala klikere sa dečacima u onom našem zaštićenom dvorištu, vijala kerove po naselju da bi ih izmazila, nosila isprljane pantalone ili u najboljem slučaju bermude,.imala sveže izubijano jedno koleno a drugo sa krastom pa kad udjem u kadu ono peče I štipa. Eeeee, ujutru sam se probudila kao devojčurak. I taj novonastali devojčurak sada naprasno počinje da obraća pažnju na garderobu, na usaglašenost cipela I tašne, na čarape, počne da sklapa boje, da kombinuje, sate provodi pred ogledalom. Bože me sačuvaj. Nisam samu sebe mogla da prepoznam. Pa onda drugarice, trokanje do besvesti o pevačima, krpicama, momcima, šminkanje, frizure, neke su počele da se farbaju (ja nisam jer je to za mene ipak bio preveliki radikalizam), pa pijenje kafe. Kad se ne potrovasmo od kafe. I ja prestah da igram klikere, dečaci su nastavili sami iz nauci znanih razloga jer sazrevaju kasnije (ili nikad) od devojčica. Nastavila sam da vijam kerove po Čuburi I da treniram.I tako namontirana, počeh da primećujem dečake (ali ne da igramo klikere, mada se to može I tako nazvati) ali one malo starije, jer ovi moji izgledahu sada nekako spetljani. Nastavila sam ja da se družim sa njima, samo nisam učestvovala u njihovim igrama. I dan danas imam sa muškima bolji odnos nego sa ženama. Posle su počeli da mi se jadaju, poveravaju, te ona devojčica ovo, te ona ono. Promeniše se I oni, na svu sreću.
Bože, kakva sam bila kao devojka. Niska, tanka, sve na svom mestu, elegantna, obučena po poslednjoj modi I sa lepim manirima. A djavolak, zvrk. Mesto me ne drži, stalno sam u pokretu ali organizovanom. Valjda me izdresirale nana I tetka. A te lepe manire sam koristila po potrebi. Zaboravljala sam ih kada odem na Moravu, ali ako nani dodju komšinice na kafu sva sam bila prepodobljena. Ma bre sve je bilo po potrebi. Bila sam kao kameleon, prilagodljiva, tolerantna ali kad me nagaziš, bolje da begaš koliko te noge nose. Kako je to bilo lepo vreme jer nije imalo breme. Ali o našim dogodovštinama ću napisati neku drugu priču. Ovo je priča o mojoj tetki a ja se rasplinuh.
Zatim su došle godine teške, u kojima je tetka bila moj oslonac, moja snaga, moj čuvar, moj andjeo. Bez nje ………..ne znam da li bih izdržala. Ona je bila moja veza sa realnošću, moj izbavitelj sve dok se nije pojavio drugi spasilac mog tela I duše, kome je velikodušno prepustila tu ulogu. Znalački prepoznavši taj momenat, ona se povukla u senku odakle je motrila na mene, za svaki slučaj.
Mom Maci se tetka jako dopadala a i on njoj. To je bila jedna od onih retkih ljubavi između zeta i ženine rodjake. Kada je nama trebala pomoć, tetka bi dotrčala da pomogne a ako je njoj trebala pomoć za bilo šta Maca joj je uvek pomagao. Govorio je o njoj sve u superlativima a ni tetka Ljubu nikada nisam čula da je nešto prigovorila za zeta. Ona je mislila, a to mi je i rekla, da sam izabrala dobrog muža i da se dopunjujemo što je jako važno za brak.
Zima 1985. godine bila je jaka i oštra sa puno snega a ja trudna sa prvim
detetom. Bili smo podstanari u naselju Bele vode. Maca je radio u smenama i tog zavejanog dana, kada je ama baš celoga dana padao sneg, on je polazio u noćnu smenu. Namolila sam ga da me poveze kod tetke kada podje na posao koja je stanovala u 63. bloku. On je normalno bio protiv jer nije ništa raščišćeno. Naši putari su i tada počinjali da čiste sneg tek kada prestane da pada, a on je padao prethodnog dana i celog tog dana i stvarno je sve bilo zavejano. Ma bilo ga je teško ubediti. Stalno je ponavljao kako nisam normalna, i šta će on samnom tako trudnom ako mu kola stanu, i šta će on samnom tako trudnom ako ga neko čukne, i šta će on samnom tako trudnom ako na pola puta ne može dalje, on bi ostavio kola i krenuo peške ali šta će samnom itd. I nakon svih tih tolikih pitanja "šta će on samnom tako trudnom na zavejanim ulicama Beograda", ja onakva sva hormonalna kakve su već žene u prvoj trudnoći, razmažena i nervozna jer nije po mome, počnem da plačem i on me povede.
Naravoučenije: kada razum kod muškaraca zataji, suze odrade posao.
Pošao je mnogo ranije nego što bi on inače pošao i polako, polako. Stvarno je sve bilo zavejano ali divno. Nigde nikog. Možda smo celim putem sreli desetak kola. A sve belo, čisto, netaknuto.Samo gore svetla i obasjavaju sneg, njegova blješteća belina zaslepljuje vid. Savršeno, čarobno. Ja sam toliko bila ushićena tom avanturom da nisam ni primetila da je Maca sav u graškama znoja. Jadničak. Toliko se skoncentrisao na put i na klizanje i proklizavanje i ne znam šta još, da uopšte nije obraćao pažnju na mene a o lepoti belog prizora da i ne govorim. A napolju je bilo belo i svetlo kao da nije mrak, čisto, tiho, pored mene čovek koga volim i koji nesumnjivo voli mene, sami putujemo, nigde nikog. Raj.
Stigli smo kod tetke koja se silno zaprepastila kada nas je videla. Mislim, niko normalan ne bi dolazio u neobaveznu posetu po takvom kijametu,.Pili smo kafu i ona je samo pogledavala u Macu dok sam joj ja, sva ozarena, pričala o lepotama ovog
putešestvija. Posle mi je održala predavanje o riziku ove odluke i zvučala je isto kao Maca. Ne znam šta im je oboma. Bilo je savršeno.
Kada smo se Maca i ja preselili u novi stan, zajedno sa mojim ocem I tek rodjenom bebom bili smo presretni. Tetka je živela u susednom bloku i to je bilo super. Ona I Maca su išli i kupovali nameštaj, zavese i svašta još, jer je beba bila savim mala te ja nisam mogla ići. Ali sam imala puno poverenja u njih dvoje. Taj nameštaj i danas koristimo. Moj muž obožava televizore i razne muzičke uredjaje. Ne zna im se broj koliko smo ih do sada pazarili. Ako bi nešto hteo, a nismo imali dovoljno para, on bi mrtav hladan pitao tetku da nam pozajmi i ona bi uvek rado izlazila u susret omiljenom zetu. Eto tako su njih dvoje funkcionisali i dogovor je bio da Milica, prvorodjenče naše, ne ide u jaslice nego da tetka ode u penziju pa da je čuva pogotovu jer je moj muž radio u smenama pa bi je čuvali naizmenično. Tako da dete nismo ni pokušali da upišemo u jaslice. Ali je tetka iznenada dobila moždani udar i ubrzo umrla. Šok. Bes. Neverica.
Kada je nenadano otišla od nas, uzela sam od svih njenih stvari u stanu samo burde i njenu mašinu za šivenje. Ta mašina i dan danas radi, ali ja retko sednem da šijem mada sam ranijih godina često šila sebi i deci. Sada sam već umorna i posle celog dana u kancelariji nikako mojoj kičmi ne prija sedenje za šivaćom mašinom.
A onda jurnjava da upišemo dete u jaslice preko veze jer se mesto u jaslicama čekalo od majčine trudnoće. Nema mesta jer je Novi Beograd mlado naselje sa mnogo dece a malo predškolskih ustanova. Ali nekako smo uspeli. I dalje sam besna jer moja Milica nije zapamtila tetka Ljubu i jer moja tetka nije imala šansu da bude prava baka. A bila bi savršena baka kao i meni moja gospa Mara. Tuga,
I dalje bdi nada mnom
. 
