- Poruka
- 60.291
Roza Miletić spasila je život 1991. godine neprijatelju čiji je avion hrvatska odbrana oborila u blizini njene kuće, a sada je na ivici egzistencije jer zbog tog čina, od države ne sme da traži penziju.
U vojnu istoriju zabeleženo je da 8. novembra 1991. godine, raketom Strela 2M hrvatska protivazdušna obrana oborila je neprijateljski MiG-21 R čiji su ostaci pronađeni na šumskom nenastanjenom području, oko sedam kilometara od Ravne Gore. Kako se ispostavilo, pilot se spasio katapultiranjem pa se padobranom spustio u šumu i pritom zapeo za krošnju stabla i povredio se. Ostao je pri padu i bez oružja koje su kasnije na mestu prizemljenja pronašle hrvatske snage.
Nakon uspešnog prizemljenja, život mu je spasla Roza Miletić, pripadnica slunjskog bataljona 110. karlovačke brigade, meštanka sela Kamenice smeštenog na prvoj crti odbrane.
Dvadeset godina kasnije poštanska službenica primila je međunarodni poziv.
S druge strane linije bio je pilot Stevan Janjanin, koji je zatražio da mu pomognu pronaći tetu Rozu, kako je nazivaju.
- Hteo mi je zahvaliti što sam mu spasila život - kaže danas 78-godišnja Roza koja se još uvek odlično seća tog dana.
- Čuli smo eksploziju i videli da se pilotu otvorio padobran i da se spustio negde iza brega. Potrčala sam prema njemu koliko su me noge nosile, srećom, toga dana bila sam u civilnoj odeći. Da je bilo drugačije, možda bi me ubio, međutim, u tom času počeli su rafali s naših položaja pa smo se oboje bacili na zemlju. Počela sam vikati: "Ne pucajte, to sam ja, teta Roza". Jedva smo živu glavu izvukli – priseća se i potom dodaje kako su pilota potom odveli u njenu kuću na ispitivanje.
- Kako si mogao bacati bombe na nas – pitala sam ga tada. Rekao mi je da nije bacao bombe na nas, nego na vojne objekte. Pitao me imam li decu i rekao mi da ima dvoje dece i ženu u Bihaću, da mora raditi ono što mu se kaže, ali da su njegovi letovi većinom bili izvidnički. Sažalila sam se, dala mu kavu i konjak da se malo oporavi. Bio je bled, iscrpljen, izgubljen... Bilo mi ga žao – seća se teta Roza kako mu je sudbina visiela o koncu.
Sa svih su se strana čule različite ideje: jedni su predlagali da se odmah obavesti stožer u Karlovcu, drugi su, pak, tražili da ga se izvede na borbenu liniju pa da ga ubiju njegovi, treći su zahtevali likvidaciju jer "ubicu treba ubiti."
- Nisam to htela ni čuti. Povikala sam da je pilot moj zarobljenik i kako ne dam da ga ubiju. Setila sam se svog oca kojeg su partizani zarobili i ubili. Slušali su mene momci, niko ga nije ni taknuo. I njega je neka majka rodila. Priveli su ga, a poslije i razmijenili. Drago mi je što se javio nakon tolikih godina, ja nikoga ne mrzim, dao mu Bog zdravlja – pomirljivo će ona.
Kada je počeo rat, Roza se nije dvoumila hoće li se uključiti u obranu svog sela: za nju to nije bila služba nego dužnost. Uostalom, svi neni sinovi bili su po ratištima širom Hrvatske, kći je bila bolničarka u vukovarskoj bolnici, a ona, Roza, ostala je da brani svoje ognjište.
O teta Rozi je 2001. napisana knjiga "Žena koja je zarobila neprijateljski tenk", autora Stanka Jelića, a pre dve godine suborci su u njeno ime završili bitku s birokrakratijom, pa je počela da prim skromnu vojnu penziju jer je dotad živela na rubu gladi.
Od rata samo joj je dva puta bila isplaćena jednokratna novčana pomoć od 400 kuna.
Na to odmahuje rukom.
- Nisam se borila za odštetu, nego za Hrvatsku – kaže. A da se ponovo zarati? - Bila bih opet prva!
http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno...ot-kog-sam-zarobila-i-zahvalio-mi/57133.phtml
U vojnu istoriju zabeleženo je da 8. novembra 1991. godine, raketom Strela 2M hrvatska protivazdušna obrana oborila je neprijateljski MiG-21 R čiji su ostaci pronađeni na šumskom nenastanjenom području, oko sedam kilometara od Ravne Gore. Kako se ispostavilo, pilot se spasio katapultiranjem pa se padobranom spustio u šumu i pritom zapeo za krošnju stabla i povredio se. Ostao je pri padu i bez oružja koje su kasnije na mestu prizemljenja pronašle hrvatske snage.
Nakon uspešnog prizemljenja, život mu je spasla Roza Miletić, pripadnica slunjskog bataljona 110. karlovačke brigade, meštanka sela Kamenice smeštenog na prvoj crti odbrane.
Dvadeset godina kasnije poštanska službenica primila je međunarodni poziv.
S druge strane linije bio je pilot Stevan Janjanin, koji je zatražio da mu pomognu pronaći tetu Rozu, kako je nazivaju.
- Hteo mi je zahvaliti što sam mu spasila život - kaže danas 78-godišnja Roza koja se još uvek odlično seća tog dana.
- Čuli smo eksploziju i videli da se pilotu otvorio padobran i da se spustio negde iza brega. Potrčala sam prema njemu koliko su me noge nosile, srećom, toga dana bila sam u civilnoj odeći. Da je bilo drugačije, možda bi me ubio, međutim, u tom času počeli su rafali s naših položaja pa smo se oboje bacili na zemlju. Počela sam vikati: "Ne pucajte, to sam ja, teta Roza". Jedva smo živu glavu izvukli – priseća se i potom dodaje kako su pilota potom odveli u njenu kuću na ispitivanje.
- Kako si mogao bacati bombe na nas – pitala sam ga tada. Rekao mi je da nije bacao bombe na nas, nego na vojne objekte. Pitao me imam li decu i rekao mi da ima dvoje dece i ženu u Bihaću, da mora raditi ono što mu se kaže, ali da su njegovi letovi većinom bili izvidnički. Sažalila sam se, dala mu kavu i konjak da se malo oporavi. Bio je bled, iscrpljen, izgubljen... Bilo mi ga žao – seća se teta Roza kako mu je sudbina visiela o koncu.
Sa svih su se strana čule različite ideje: jedni su predlagali da se odmah obavesti stožer u Karlovcu, drugi su, pak, tražili da ga se izvede na borbenu liniju pa da ga ubiju njegovi, treći su zahtevali likvidaciju jer "ubicu treba ubiti."
- Nisam to htela ni čuti. Povikala sam da je pilot moj zarobljenik i kako ne dam da ga ubiju. Setila sam se svog oca kojeg su partizani zarobili i ubili. Slušali su mene momci, niko ga nije ni taknuo. I njega je neka majka rodila. Priveli su ga, a poslije i razmijenili. Drago mi je što se javio nakon tolikih godina, ja nikoga ne mrzim, dao mu Bog zdravlja – pomirljivo će ona.
Kada je počeo rat, Roza se nije dvoumila hoće li se uključiti u obranu svog sela: za nju to nije bila služba nego dužnost. Uostalom, svi neni sinovi bili su po ratištima širom Hrvatske, kći je bila bolničarka u vukovarskoj bolnici, a ona, Roza, ostala je da brani svoje ognjište.
O teta Rozi je 2001. napisana knjiga "Žena koja je zarobila neprijateljski tenk", autora Stanka Jelića, a pre dve godine suborci su u njeno ime završili bitku s birokrakratijom, pa je počela da prim skromnu vojnu penziju jer je dotad živela na rubu gladi.
Od rata samo joj je dva puta bila isplaćena jednokratna novčana pomoć od 400 kuna.
Na to odmahuje rukom.
- Nisam se borila za odštetu, nego za Hrvatsku – kaže. A da se ponovo zarati? - Bila bih opet prva!
http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno...ot-kog-sam-zarobila-i-zahvalio-mi/57133.phtml
