Ležao je sam u već pomalo plesnivoj sobi hotela New Yorker, visoko na 33. spratu, odakle se pred zoru mogla čuti tutnjava ratnih topova s one strane Atlantika. Bio je januar 1943. Američko tlo bilo je pošteđeno borbi, ali Nikola Tesla nije mogao a da ne misli na rat koji je besneo u Evropi. Brinula ga je situacija u njegovoj domovini kojom se ponosio; ono malo vesti o rođacima, kojima se također ponosio, primao je sa strepnjom. Intenzivno je razmišljao, a misli je zapisivao u jednu od svojih tajnih beležnica. Našlo bi se u tim beležnicama svakakvih zapisa, pa i pesmica koje je o sebi smišljao u trenucima dokolice:
“Nikola Tesla ušima vesla
Zubima ruje da dođe do struje!“
Ili:
"Nikola Tesla elektron kroti
Svetlost se žarka u žarulji koti! “
Odvratno, mislio je. Neće to nikada nikome pokazati. Sramio se svoje dokolice i samoće. Potajno se pak nadao kako će neko jednom pronaći te smešne pesmice, pustiti ih među narod, tako da spomen njegova imena ostane sačuvan barem u usmenoj predaji. Nije imao iluzija. Znao je da će biti zaboravljen, da će Edisonu i drugim lažnim naučnicima pripasti sve zasluge. Nije dobio čak ni Nobelovu nagradu, čak ni za mir...
No imao je Tesla i važnijih briga. Hotelski kurir upravo mu je uručio pismo iz ratom izmučene domovine. Nešto politički, činilo se. Bilo je potpisano neobičnom kraticom, AVNOJ, za koju je isprva mislio kako potiče iz domena kvantne fizike, te “slabe magije“ kako ju je voleo nazivati. U pismu je pisalo:
Poštovani druže Tesla
Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju komadanje Jugoslavije od strane fašističkih imperijalista i dokazali su u zajedničkoj oružanoj borbi svoju čvrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u Jugoslaviji.
Da bi se ostvario princip suverenosti naroda Jugoslavije, da bi Jugoslavija predstavljala istinsku domovinu svih svojih naroda i da nikad više ne bi postala domenom bilo koje hegemonističke klike, Jugoslavija se izgrađuje i izgradit će se na federativnome principu, koji će osigurati punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
S obzirom da nam je, druže Tesla, poznato tvoje demokratsko i rodoljubivo usmerenje, a imajući u vidu tvoj ugled u svetu, kao i odluku ovog organa o tome da se kralju Petru II. Karađorđeviću zabrani povratak u zemlju, Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije poziva te da se odazoveš pozivu:
da po oslobođenju naših naroda postaneš prvi predsednik nove, slobodne, federativne Jugoslavije!
Pozdravljamo te u iskrenoj nadi da će tvoj odgovor biti potvrdan.
Dne 29. novembra 1943., u Jajcu
Za AVNOJ, predsednik:
Dr. I. Ribar, v. r.
Pročitavši pismo, Tesli na oči krenuše suze. Misli se zarojiše po glavi. Sve mu je padalo na pamet: i “Krajina krvava haljina“ i “ribara starog kći“. Ustao je iz kreveta i oprezno krenuo prema kupatilu, u nameri da opere ruke posle čitanja. Načuo je nešto o tim ljudima koji su se u domovini borili protiv fašista, ali nije imao saznanja da su tako dobro organizovani. O njihovoj bi ponudi vredelo razmisliti, mislio je: ovde sam niko i ništa, nauci sam dao što sam mogao, ali za to više nikoga nije briga. A svome narodu dugujem toliko toga.
Zastao je pred vratima kupatila; učinilo mu se da je krajičkom oka ugledao pipak na zapadnom zidu. Usmerio je pogled: na zidu nije bilo ničega, samo stara, trošava tapeta s uzorkom bolatreksa.
Uđe u kupatilo. Pusti vodu u umivaoniku. Počne pažljivo sapunati ruke. U kadi je, već po običaju, ležao Sludrin-Val. Bio je to ekstraterestrijalni entitet s kojim je Tesla povremeno komunicirao. Stigao je pre mesec dana i nikako da ode, tako da celo to vreme Tesla nije puštao sobaricu da uđe: sobu je morao čistiti sam-samcat. Stvor je ćutao; nije znao govoriti. Opravši ruke, Tesla započne s procesom brisanja. Obrati se Sludrin-Valu:
“Žao mi je Vale: definitivno ostajem na Zemlji. Upravo sam primio poziv iz domovine!“
Sludrin-Val je ćutao.
”…I mislim, nekako, da taj vaš poziv i nije bio sasvim ozbiljan. Zar ne?“
Sludrin-Val je i dalje ćutao.
”…U svakom slučaju, imam još posla ovde. Tako je to“, rekao je Tesla i posegnuo za ručkom na vratima.
Ručke nije bilo. Vratima se nazirao obris, ali i on je iz sekunde u sekundu bivao sve bleđi. Peškir za ruke zalebdeo je do plafona, dok se ogledalo zamaglilo. Sludrin-Val skupio se u kuglicu veličine graška i krenuo prema Tesli. Ciljao je levu nosnicu.
