Na ivici vremena, u sobi koja ne zna da li je laboratorija ili snoviđenje,
sede Tesla i Dali, dvojica koji nikad nisu mislili kao ostali...
Tesla posmatra Dalíjev autoportret:
Vi ne slikate ono što vidite. Vi slikate ono što tek treba da se dogodi.
Dalí se osmehuje, povlači liniju u vazduhu:
Ono što tek treba da se dogodi? Onda govorimo o nečemu što ne postoji.
Tesla:
Sve postoji, ali ne u trenutku u kojem ga očekujete.
Dalí:
Ah, vi ste dakle umetnik! Jer umetnik zna da se stvarnost ne događa sada,
već u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj dimenziji.
Tesla pali sijalicu bez kablova:
Elektricitet ne zna za prošlost ni budućnost. On pulsira. On samo jeste.
Dalí:
Baš kao snovi. Baš kao sat koji se topi.
Tesla:
Snovi su vibracija koju nismo naučili da merimo. Ako ih pratimo, otkrivamo
prostor gde se misao stvara pre nego što je postala oblik.
Dalí zastaje, gleda Teslu:
Onda možda nismo toliko različiti. Možda ja bojim ono što vi osvetljavate.
Možda ste vi moje svetlo, a ja vaš senoviti odraz.
Tišina pulsira.
Svetlo se lomi kroz prizmu Dalíjevih slika, dok Tesla zuri u ono što ne može
da izmeri. U tom trenutku, obojica znaju - ako postoji nevidljivi talas, oni su
upravo na njegovom vrhu...
