Како тешка прошлост утиче на психу човека?
Да ли у већини случајева важи ''Што те не убије - то те ојача'' или ''Што те не убије - то те осакати''?
Ја сам упознала х људи којима у досадашњем животу нису цветале руже и већина њих су били сломљени, некако уморни од живота (иако у цвету младости) и углавном непријатељски настројени (чак и према онима који желе да им помогну)...
Каква су ваша искуства?
Nekome podrazumeva pod teškim životom i svakodnevicu, ne znajući za gore... dok neko trpi i psihički i fizički teror, ne znajući za bolje. Koliko je uopšte objektivno reći da si se napatio u životu? I zar nismo svi?
Razlika je samo u tome što neki kukaju, dok drugi drže svoje patnje u sebi.
Život te i ojača i osakati na neki način, jedno bez drugoga ne ide.
Ne možeš da pomogneš nekome ko to ne želi... samo mu odmažeš. I užasno me nervira što ljudi ovo ne shvataju, daj bre čoveku razumevanja, ljubavi, ne daj mu utehu ako je nije tražio... nismo svi sposobni ni da pričamo, ni da izbacimo neke stvari iz sebe.
Da mu treba pomoć, tražio bi je, valjda. Ako ne otvoreno, ono bar da naslutiš.
Kada si slomljen i umoran od života, to je češće usled unutrašnjih uticaja, nego što je povezano sa konkrenim spoljašnjim uzročnikom. Hoću reći da su neki ljudi skloni da traže izvore patnje, na neki način su zavisni od iste, neki u toj meri da ako je nema spolja, potražiće je u sebi.
Ako postoji razlog, ako se u kontinuitetu kaleme sra.nja, jedno na drugo, opet je neprihvatljivo da digneš ruke, jednostavno su to neke stvari koje te guraju napred, a tek kada se sve završi i kada si spreman da udahneš malo vazduha, skontaš da ti je jedno plućno krilo otkazalo.
Postoje i ljudi koji su generalno nezadovoljni, pri tom ne rade ništa da to promene, sem što kukaju na sudbinu.
Hoću reći, koliko tipova ljudi, toliko i interpretacija i doživljaja patnje.
Većina nije ni svesna koliko patnje može da podnese... a dokle će, stvar izbora i odluke.
