teret

[macka vracarka]

Imala dam ozbiljno teških situacija u životu. Nikada nisam pomislila da neću preživeti, nisam imala suidine ideje, imala sam krize, padanja ali uvek sam verovala da mogu. I bila sam u pravu.
Podsetimo se one izreke da nam život uvek stavlja onoliko teške terete koliko možemi da podnesemo. Pa tako i jeste..
Činjenica da sam iz jedne borbe velike duge i strašne izasla promenjena, ali kao i sve i to je bila neka škola, izazov, nešto sto me je ojačalo i odagnalo mi strahove. Mislim da sam i pisala i tome...

 

[dive]

Imala dam ozbiljno teških situacija u životu. Nikada nisam pomislila da neću preživeti, nisam imala suidine ideje, imala sam krize, padanja ali uvek sam verovala da mogu. I bila sam u pravu.
Podsetimo se one izreke da nam život uvek stavlja onoliko teške terete koliko možemi da podnesemo. Pa tako i jeste..
Činjenica da sam iz jedne borbe velike duge i strašne izasla promenjena, ali kao i sve i to je bila neka škola, izazov, nešto sto me je ojačalo i odagnalo mi strahove. Mislim da sam i pisala i tome...

ovo je tako tacno!

 

[gost 360768]

BU, BU, BU!
Nikada ih necete odagnati.



- - - - - - - - - -

Nikaaadaaa!

- - - - - - - - - -

 

[Vexy]

ja nikad nisam zivio u stvarnosti, niti planiram. ljepse mi je da pobjegnem negdje daleko dalekoooo

blago tebi

 

[Branko Lori]

https://www.facebook.com/video.php?v=1988963251176735

 

[gost 410191]

Jednom cu ceo dan da uključim na poslu do not disturb
Šta god radila
I to je način

 

[mina68]

Бранко, право у сриду

 

[hibernated]

...da li ste imali trenutke kad vas je teret toliko pritisnuo da vam je bio pretezak
da li mislite da postoji teret sa kojim ne bi mogli da se nosite

Da
Da

Imam utisak da sa protokom vremena nosivost opada, premda logika nalaže da sa godinama čovek očvrsne i ojača. Istina je da se neke stvari, ljudi i događaji posmatraju potpuno drugačije kako se godine gomilaju, pa nešto nekada jako bitno postaje trivijalno i smešno, nešto nekada nevažno naknadno pokazuje zube. Važno je primirje sa sobom samim. Ali bela zastavica tako lako klone.

Teret koji bi bio nenosiv i saglasan sa odustajanjem od svega bila bi - bolest. Verovatno i apsolutna samoća, a ona je itekako moguća, koliko god ljudi sumnjali u to.

 

[PerfectOne]

Apsolutno postoje tereti sa kojima ne bi mogao da se nosim, prvenstveno svojim izborom.
častan život "slavna" smrt...Hoću reći da postoje uvek neke crvene linije koje su mnogo jače od samog straha od smrti.

To je neko moje uverenje...Do sada sam uvek mogao da se izborim sa svime . Sve dok se boriš ,nije ni bitan ishod svakako si pobedio.

.......

 

[koto]

uh,
kad se ubije neko ko ima decu, ja osecam samo prezir. ni trunku samislosti..kad covek ima decu, on vise ne pripada sebi, NEMA pravo da seubije. ima da cuti i da pusi.
sama sam imala suicidne misli kad sa bila klnka, sa 15-16, mezimica razmazena i nesrecna. kad me zivot opalio, pa to je valjda tek probudilo u meni snagu i volju i energiju..
bilo je svega, nikad ni pomislila nisam da odem.
samo povremeno osecam umor..kao da imam 1000 god. i tad ne zelim nikog da vidim, nikog da cujem, nista da radim..samo vegetiram par sati i idemo dalje.
vecinom, volim zivot.

 

[moonja..]

A ša ako je samoubiveni silovao i ubio 3 devojčice i 2 dečaka..ša, kao, trebalo bi da živi zbog svog deteta...iole da ima moralnih nazora, tim činom bi delimično ostavio dete u dozi minimuma mira kroz lekciju o savesti.

 

[veja]

nismo svi od istog materijala napravljeni. sto sam starija, sve vise razumem sve ljude, koliko god bili razliciti od mene.
ne bih ja osudjivala nikog ko digne ruku na sebe,
ne razumem to, nije moj obrazac ponasanja, bar za sada i do sada, ali majku mu, valjda bar odlukom da li ces da zivis mozes slobodno da raspolazes.
na stranu religija, obaveze prema potomcima itd..ali, mora li covek da bude veciti zarobljenik nekoga? uvek imas duznosti: prema deci, prema starim roditeljima,prema drustvu, prema Bogu..
ma hajde.
ne znam gde mi je tacka pucanja i nadam se da necu ni saznati nikada.

 

[Em.]

Kao sajla, nosi ili vuče ogromne terete godinama, radi, zamara se materijal... dok jednom ne pukne pod najmanjim opterećenjem. I onda se neko čudi, zar od tako malo tereta?!

 

[moonja..]

Ovo šo Veja piše...oslobađanje...i zatoeto jedino pravo filozofsko pitanje.

Uvek sam zapitan kad se mlad čovek ubije.

 

[Mali čičak]

Kao sajla, nosi ili vuče ogromne terete godinama, radi, zamara se materijal... dok jednom ne pukne pod najmanjim opterećenjem. I onda se neko čudi, zar od tako malo tereta?!

Ovo ja pokusavam mm da objasnim, kad mu kazem da mi je dosta.
On kao pa od cega? Pa sto?

Bude mi dosta zadovoljavanja tudjih potreba.
Decijih, muzevih, roditelja, ... pa posao pa prijatelji...
Svako bi da imam razumevanje za njega jer svi imaju svoje probleme
E pa ja sam zato smanjila nivo tolerancije, nivo tereta, na taj nacin cuvam sebe

- - - - - - - - - -

Ovo šo Veja piše...oslobađanje...i zatoeto jedino pravo filozofsko pitanje.

Uvek sam zapitan kad se mlad čovek ubije.

Ja se ne pitam
Meni je ta bolest vrlo jasna
Samo je greota sto mnogi ne dodju u mogucnost da se izlece

 

[veja]

Ovo šo Veja piše...oslobađanje...i zatoeto jedino pravo filozofsko pitanje.

Uvek sam zapitan kad se mlad čovek ubije.

grozna stvar, grozna. to je tragedija, kada hormoni odluce umesto tebe, kad te trenutak izbrise sa spiska zivih.ali, ne mogu to da poredim sa odlukom zrelog coveka, nikako.
secam se, mala sam bila, zena maminog brata od ujaka se obesila u stali, nasao je njen mali sin, moj brat. ziveli su na selu, nikada nista ruzno ni cudno o njima nismo culi, nije bilo alkohola ni nasilja u porodici, bar ne javnog, i eto-obesi se zena jednog jutra,
ustala, umila se i povezala maramu svecanu oko glave, ocisitla kucu i dvoriste i otisla..selo je, naravno, brujalo i osudjivalo i izmisljalo, kako vec to ide, a ja sam upamtila recenicu moje mame koja nikada nije dala da joj se za snaju ruzna rec kaze..od dobrog zivota se sigurno nije ubila
moj brat sada ima svoju porodicu, svi su nastavili zivote nekako, a ujna je odnela sa sobom odgovor na pitanje zasto?

 

[moonja..]

Koja boles....žifot...?..ne zna niko o tome, aj izuzmemo šizofreniju, teške oblike depresije..kad je bilo, neki dan sam čito,obesio se zdrav i prav dečko, sportista, 15 god. O radijator. Ko Jesenjin.
Mladi nemaju odnos prema smrti kao odrasle osobe..sa 12, 15, bez obzira na smrt bližnjih, gura ih vitae elan...sa godinama gubici teže padaju.

- - - - - - - - - -

Tanjimo se...osetljiviji smo.

- - - - - - - - - -

Eee, i jeste, ima i toga da je sramota lečiti se od psihičkih bolesti....al ja nisam siguran da je uvek to u pitanju...zahtevna tema, teška priča...

 

[Mali čičak]

Koja boles....žifot...?..ne zna niko o tome, aj izuzmemo šizofreniju, teške oblike depresije..kad je bilo, neki dan sam čito,obesio se zdrav i prav dečko, sportista, 15 god. O radijator. Ko Jesenjin.
Mladi nemaju odnos prema smrti kao odrasle osobe..sa 12, 15, bez obzira na smrt bližnjih, gura ih vitae elan...sa godinama gubici teže padaju.

- - - - - - - - - -

Tanjimo se...osetljiviji smo.

- - - - - - - - - -

Eee, i jeste, ima i toga da je sramota lečiti se od psihičkih bolesti....al ja nisam siguran da je uvek to u pitanju...zahtevna tema, teška priča...

Munjo,
Kako ne razumes da nema veze sa godinama.
Bolest je bolest.
Nije se lecio i otisao je. Bolest ga je odnela.

- - - - - - - - - -

Da je bio psihicki zdrav, ne bi se obesio

 

[gost 373116]

Кад вам је тегоба, слушајте Каћушу.

 

[Mali čičak]

Ljudi sahrane decu pa nastave zivot
A neki ne mogu da podnesu gubitak posla

 

[moonja..]

E jes, baš je šef stanice u japanu izvršio samoubustvo jer je voz kasnio 1 min. Istina je da je kasnio nešto više od min, al impozanije zvuči kad se kaže minut. A šo se ubio, svi misle, svaka mu čas...a ne ko ovi naši...ili samuraji su bolesni..Čičo, toe sepuku...

Esi čula šo je ona policajka šo je podojila dere unapređena u narednika? Negde sam naleteo danas na vest

- - - - - - - - - -

Bolje živeti tisuču godina kao milijunaš nego jedan dan u bedi!

 

[ChristopherWalken]

gledam neki film na preskoke, naidjem na scenu gde glavni akter namerava da prekine svoj zivot
zbog tereta koji ne moze vise da nosi
zivi u matrijalnom blagostanju,kod njega nema borbe za egzistencijalni opstanak
moj zivot je bio sve, samo ne dosadan
prozivela sam i lepo i tesko
sad sam u fazi da aktivno zivim knjigu koju pisem
i nikad do sada nisam imala osecaj da neki teret ne mogu da nosim
pre par godina imala sam trenutak da mi je trebala odjava, ne odlazak zauvek, nego samo mala pauza
negde gde me niko ne zna, bez maticnog broja, bez identifikacije, na nekoj zabiti na planini gde postoje samo kolibe i ovce, dokle civilizacija ne doseze
da niko ne izgovori moje ime, da me niko ne dodiruje i ne ocekuje resenje od mene

ovde ne zelim da pisem o suicidu u kontekstu genetske predodredjenosti i sl
hocu da pisem o onome sto nam je tesko sa cime moramo da se nosimo i sa cime se borimo
da li ste imali trenutke kad vas je teret toliko pritisnuo da vam je bio pretezak
da li mislite da postoji teret sa kojim ne bi mogli da se nosite

Razmišljao sam o tome. Svojevremeno. Imao sam tada baš težak period života. Doduše, i sada imam samo što na sve gledam iz drugog ugla.
Razmišljao sam o metodama, vešanje, skok sa nečega ili rezanje vena mi nije bila opcija pošto nisam baš bio rad da se mučim tih zadnjih nekoliko sekundi života. Oružje nemam... Možda samo nisam bio toliko odlučan.
Razmišljao sam da se skokam negde kolima. Ono, nesrećan slučaj, zaspao, gledao u telefon, tragedija šta ćeš. Tako ne bih porodici osravio tu dilemu "zašto".
E onda sam razmišljao, možda je naj efikasnije da se zakucam u kamion. Najveće su ti šanse da ne preživiš i eventualno ostaneš težak invalid ceo život.
Prvo mi je pao na pamet kamiondžija. Šta ako i on nastrada, ni kriv ni dužan. Ili što će čovek celog života da nosi budalu na duši. Posle sam se setio i roditelja. Dobri su ljudi, eto, nisu zaslužili tako nešto. Još malo sam razmišljao, setio se nekih ljudi koji bi sve dali za sve probleme koje ja imam pa još puta deset u zamenu za njihove muke, i tada sam shvatio da ja u stvari i nemam toliko problema nego sam samo piččkica od čoveka, obrišem sline, odrastem i teram dalje.

 

[siju i miju]

Ne bih mogla da podnesem da nemam gde da živim,da me na primer neko ( ??? ) izbaci iz kuće .Na posao i zaradu ne bih mogla da se oslonim,a nisam neki prilepak i krpiguz.

Čovek može svašta da izdrži. Ima jedna izreka : Ne dao ti bog ono što možeš izdržati.

 

[Jennifer Jennin]

gledam neki film na preskoke, naidjem na scenu gde glavni akter namerava da prekine svoj zivot
zbog tereta koji ne moze vise da nosi
zivi u matrijalnom blagostanju,kod njega nema borbe za egzistencijalni opstanak
moj zivot je bio sve, samo ne dosadan
prozivela sam i lepo i tesko
sad sam u fazi da aktivno zivim knjigu koju pisem
i nikad do sada nisam imala osecaj da neki teret ne mogu da nosim
pre par godina imala sam trenutak da mi je trebala odjava, ne odlazak zauvek, nego samo mala pauza
negde gde me niko ne zna, bez maticnog broja, bez identifikacije, na nekoj zabiti na planini gde postoje samo kolibe i ovce, dokle civilizacija ne doseze
da niko ne izgovori moje ime, da me niko ne dodiruje i ne ocekuje resenje od mene

ovde ne zelim da pisem o suicidu u kontekstu genetske predodredjenosti i sl
hocu da pisem o onome sto nam je tesko sa cime moramo da se nosimo i sa cime se borimo
da li ste imali trenutke kad vas je teret toliko pritisnuo da vam je bio pretezak
da li mislite da postoji teret sa kojim ne bi mogli da se nosite

jesam imala, kao i većina, ali, realno podnošljivo ipak
postoji ...i ne mogu ga naglas ni reći, niti o njemu pisati

p.s. ako stvarno pišeš knjigu, SREĆNO, uvek me tako nešto obraduje

 

[hibernated]

Razmišljao sam o tome. Svojevremeno. Imao sam tada baš težak period života. Doduše, i sada imam samo što na sve gledam iz drugog ugla.
Razmišljao sam o metodama, vešanje, skok sa nečega ili rezanje vena mi nije bila opcija pošto nisam baš bio rad da se mučim tih zadnjih nekoliko sekundi života. Oružje nemam... Možda samo nisam bio toliko odlučan.
Razmišljao sam da se skokam negde kolima. Ono, nesrećan slučaj, zaspao, gledao u telefon, tragedija šta ćeš. Tako ne bih porodici osravio tu dilemu "zašto".
E onda sam razmišljao, možda je naj efikasnije da se zakucam u kamion. Najveće su ti šanse da ne preživiš i eventualno ostaneš težak invalid ceo život.
Prvo mi je pao na pamet kamiondžija. Šta ako i on nastrada, ni kriv ni dužan. Ili što će čovek celog života da nosi budalu na duši. Posle sam se setio i roditelja. Dobri su ljudi, eto, nisu zaslužili tako nešto. Još malo sam razmišljao, setio se nekih ljudi koji bi sve dali za sve probleme koje ja imam pa još puta deset u zamenu za njihove muke, i tada sam shvatio da ja u stvari i nemam toliko problema nego sam samo piččkica od čoveka, obrišem sline, odrastem i teram dalje.

A zakucavanje u betonski stub nadvožnjaka?
Postoji još jedna dobrovoljna smrt koju smatram elegantnom, premda postavlja odredjene uslove ...ali tajnu ne bih odala, čuvam je za stanipani ... ali i to ne može bez poteškoća .