- Poruka
- 23.062
http://www.politika.rs/sr/clanak/263619/Zivot-i-stil/Teorije-zavere
Sasvim je jasno da državni poslovi, ni na unutrašnjem ni na međunarodnom planu, ne mogu da se vode potpuno transparentno. U politici tajne jednostavno moraju da postoje. Znajući to, mi znamo da ne znamo. Ostaje nam da kao građani posmatramo i pretpostavljamo šta se odvija iza zavese. Kada je nešto tajno, tada nema kontrole zbog čega se javlja sumnja.
Političari su svesni da neke svoje važne poslove moraju da sakriju od građana i političkih protivnika koji ih posmatraju i pokušavaju da ih raskrinkaju. Posebno im smeta kada neko pogodi njihove namere. Tada mogu da pokušaju da skrenu pažnju javnosti sa tih pretpostavki ili mogu, iako su tačne, da ih demantuju. Jedan od načina da se od njih zaštite je da im prišiju etiketu „teorije zavere”.
Označiti neku političku izjavu kao teoriju zavere znači obezvrediti je. Ne samo da se tom etiketom diskvalifikuje izjava, već i oni koji je zastupaju. Tako oni koji sumnjaju postaju sumnjivi: „Nije valjda da stvarno veruješ u to?” Time im se pruža mogućnost da se sami distanciraju od svoje ideje i ostanu normalni u očima drugih, ili da budu, ukoliko nastave da zastupaju datu teoriju, smatrani nenormalnim: patološki sumnjičavima, sumanutima, paranoidnima, ili jednostavno ludima.
Veliki brat nas zastrašuje mogućnošću terorističkih napada, i traži od nas da se odreknemo privatnosti i slobode kako bi nas zaštitio. Sve nas špijunira za naše dobro. Kao kolekcionar prikuplja sve moguće informacije da bi mogao, ako mu zatreba, da ih iskoristi. I želi da mi to znamo.
Mnogi ljudi u tome ne vide problem dajući argument: „Neka me slobodno snimaju, ja nemam šta da skrivam”. Kako bi ti isti ljudi reagovali ako bi im Veliki brat ponudio da im usadi čip u mozak, tvrdeći da protiv toga mogu da budu oni što nešto kriju.
Prirodno je da svaki čovek ima nešto što želi da sakrije od drugih. Privatnost je osnovno ljudsko pravo. Priroda države, kao sistema, je da teži što većoj uređenosti i stabilnosti. Zato je totalitarna država ideal svake države. A totalitarna država je ona koja kontroliše sve, posebno privatni život svojih građana, u kojoj je sloboda ukinuta zbog opšte sigurnosti. Kada građani shvate da je pitanje privatnosti i zaštite ličnih podataka danas postalo jedno od najvažnijih pitanja, tražiće mehanizme kako bi obuzdali totalitarističke težnje države.
Negirati da u politici i drugde postoje zavere jeste opasna naivnost. Nekad naivni optužuju druge da su paranoični. Kao u sledećem vicu: Razgovaraju dva praseta u klanici. Jedno kaže drugome: „Ne sviđa mi se kako nas onaj mesar tamo gleda”. A drugo odgovara: „Ah ti i tvoje teorije zavere”.
............
Dobro receno.
Sasvim je jasno da državni poslovi, ni na unutrašnjem ni na međunarodnom planu, ne mogu da se vode potpuno transparentno. U politici tajne jednostavno moraju da postoje. Znajući to, mi znamo da ne znamo. Ostaje nam da kao građani posmatramo i pretpostavljamo šta se odvija iza zavese. Kada je nešto tajno, tada nema kontrole zbog čega se javlja sumnja.
Političari su svesni da neke svoje važne poslove moraju da sakriju od građana i političkih protivnika koji ih posmatraju i pokušavaju da ih raskrinkaju. Posebno im smeta kada neko pogodi njihove namere. Tada mogu da pokušaju da skrenu pažnju javnosti sa tih pretpostavki ili mogu, iako su tačne, da ih demantuju. Jedan od načina da se od njih zaštite je da im prišiju etiketu „teorije zavere”.
Označiti neku političku izjavu kao teoriju zavere znači obezvrediti je. Ne samo da se tom etiketom diskvalifikuje izjava, već i oni koji je zastupaju. Tako oni koji sumnjaju postaju sumnjivi: „Nije valjda da stvarno veruješ u to?” Time im se pruža mogućnost da se sami distanciraju od svoje ideje i ostanu normalni u očima drugih, ili da budu, ukoliko nastave da zastupaju datu teoriju, smatrani nenormalnim: patološki sumnjičavima, sumanutima, paranoidnima, ili jednostavno ludima.
Veliki brat nas zastrašuje mogućnošću terorističkih napada, i traži od nas da se odreknemo privatnosti i slobode kako bi nas zaštitio. Sve nas špijunira za naše dobro. Kao kolekcionar prikuplja sve moguće informacije da bi mogao, ako mu zatreba, da ih iskoristi. I želi da mi to znamo.
Mnogi ljudi u tome ne vide problem dajući argument: „Neka me slobodno snimaju, ja nemam šta da skrivam”. Kako bi ti isti ljudi reagovali ako bi im Veliki brat ponudio da im usadi čip u mozak, tvrdeći da protiv toga mogu da budu oni što nešto kriju.
Prirodno je da svaki čovek ima nešto što želi da sakrije od drugih. Privatnost je osnovno ljudsko pravo. Priroda države, kao sistema, je da teži što većoj uređenosti i stabilnosti. Zato je totalitarna država ideal svake države. A totalitarna država je ona koja kontroliše sve, posebno privatni život svojih građana, u kojoj je sloboda ukinuta zbog opšte sigurnosti. Kada građani shvate da je pitanje privatnosti i zaštite ličnih podataka danas postalo jedno od najvažnijih pitanja, tražiće mehanizme kako bi obuzdali totalitarističke težnje države.
Negirati da u politici i drugde postoje zavere jeste opasna naivnost. Nekad naivni optužuju druge da su paranoični. Kao u sledećem vicu: Razgovaraju dva praseta u klanici. Jedno kaže drugome: „Ne sviđa mi se kako nas onaj mesar tamo gleda”. A drugo odgovara: „Ah ti i tvoje teorije zavere”.
............
Dobro receno.
