- Poruka
- 23.062
Сасвим је јасно да државни послови, ни на унутрашњем ни на међународном плану, не могу да се воде потпуно транспарентно. У политици тајне једноставно морају да постоје. Знајући то, ми знамо да не знамо. Остаје нам да као грађани посматрамо и претпостављамо шта се одвија иза завесе. Када је нешто тајно, тада нема контроле због чега се јавља сумња.
Политичари су свесни да неке своје важне послове морају да сакрију од грађана и политичких противника који их посматрају и покушавају да их раскринкају. Посебно им смета када неко погоди њихове намере. Тада могу да покушају да скрену пажњу јавности са тих претпоставки или могу, иако су тачне, да их демантују. Један од начина да се од њих заштите је да им пришију етикету „теорије завере”.
Означити неку политичку изјаву као теорију завере значи обезвредити је. Не само да се том етикетом дисквалификује изјава, већ и они који је заступају. Тако они који сумњају постају сумњиви: „Није ваљда да стварно верујеш у то?” Тиме им се пружа могућност да се сами дистанцирају од своје идеје и остану нормални у очима других, или да буду, уколико наставе да заступају дату теорију, сматрани ненормалним: патолошки сумњичавима, суманутима, параноиднима, или једноставно лудима.
Велики брат нас застрашује могућношћу терористичких напада, и тражи од нас да се одрекнемо приватности и слободе како би нас заштитио. Све нас шпијунира за наше добро. Као колекционар прикупља све могуће информације да би могао, ако му затреба, да их искористи. И жели да ми то знамо.
Многи људи у томе не виде проблем дајући аргумент: „Нека ме слободно снимају, ја немам шта да скривам”. Како би ти исти људи реаговали ако би им Велики брат понудио да им усади чип у мозак, тврдећи да против тога могу да буду они што нешто крију.
Природно је да сваки човек има нешто што жели да сакрије од других. Приватност је основно људско право. Природа државе, као система, је да тежи што већој уређености и стабилности. Зато је тоталитарна држава идеал сваке државе. А тоталитарна држава је она која контролише све, посебно приватни живот својих грађана, у којој је слобода укинута због опште сигурности. Када грађани схвате да је питање приватности и заштите личних података данас постало једно од најважнијих питања, тражиће механизме како би обуздали тоталитаристичке тежње државе.
Негирати да у политици и другде постоје завере јесте опасна наивност. Некад наивни оптужују друге да су параноични. Као у следећем вицу: Разговарају два прасета у кланици. Једно каже другоме: „Не свиђа ми се како нас онај месар тамо гледа”. А друго одговара: „Ах ти и твоје теорије завере”.
http://www.politika.rs/scc/clanak/263619/Теорије-завере
Ово је одличан текст за оне који себе називају да су модерни, отвореног ума... и све остале који размишљају другачије називају затуцанима...
На веома једноставан начин показује и доказује да теорије завере постоје. Иначе овај текст је другачији од других јер га је написао психијатар који јасно каже овима што су отвореног ума да са њима нешто није у реду.
Политичари су свесни да неке своје важне послове морају да сакрију од грађана и политичких противника који их посматрају и покушавају да их раскринкају. Посебно им смета када неко погоди њихове намере. Тада могу да покушају да скрену пажњу јавности са тих претпоставки или могу, иако су тачне, да их демантују. Један од начина да се од њих заштите је да им пришију етикету „теорије завере”.
Означити неку политичку изјаву као теорију завере значи обезвредити је. Не само да се том етикетом дисквалификује изјава, већ и они који је заступају. Тако они који сумњају постају сумњиви: „Није ваљда да стварно верујеш у то?” Тиме им се пружа могућност да се сами дистанцирају од своје идеје и остану нормални у очима других, или да буду, уколико наставе да заступају дату теорију, сматрани ненормалним: патолошки сумњичавима, суманутима, параноиднима, или једноставно лудима.
Велики брат нас застрашује могућношћу терористичких напада, и тражи од нас да се одрекнемо приватности и слободе како би нас заштитио. Све нас шпијунира за наше добро. Као колекционар прикупља све могуће информације да би могао, ако му затреба, да их искористи. И жели да ми то знамо.
Многи људи у томе не виде проблем дајући аргумент: „Нека ме слободно снимају, ја немам шта да скривам”. Како би ти исти људи реаговали ако би им Велики брат понудио да им усади чип у мозак, тврдећи да против тога могу да буду они што нешто крију.
Природно је да сваки човек има нешто што жели да сакрије од других. Приватност је основно људско право. Природа државе, као система, је да тежи што већој уређености и стабилности. Зато је тоталитарна држава идеал сваке државе. А тоталитарна држава је она која контролише све, посебно приватни живот својих грађана, у којој је слобода укинута због опште сигурности. Када грађани схвате да је питање приватности и заштите личних података данас постало једно од најважнијих питања, тражиће механизме како би обуздали тоталитаристичке тежње државе.
Негирати да у политици и другде постоје завере јесте опасна наивност. Некад наивни оптужују друге да су параноични. Као у следећем вицу: Разговарају два прасета у кланици. Једно каже другоме: „Не свиђа ми се како нас онај месар тамо гледа”. А друго одговара: „Ах ти и твоје теорије завере”.
http://www.politika.rs/scc/clanak/263619/Теорије-завере
Ово је одличан текст за оне који себе називају да су модерни, отвореног ума... и све остале који размишљају другачије називају затуцанима...
На веома једноставан начин показује и доказује да теорије завере постоје. Иначе овај текст је другачији од других јер га је написао психијатар који јасно каже овима што су отвореног ума да са њима нешто није у реду.
