Tenzija...

veja:
ti bas imas neku frku sa tim zrtvovanjem, koje samo ti vidis. ne procitah nigde da se bilo koja od nas zalila na ista sto je uradila zbog dece, sto ucitavas?
vecinu vremena me mrzi da objasnjavam u sitna crevca narocito kada krenes sa ovakvim karikiranjem oko lakiranja noktiju, knjiga, razvoda. tj mislim da vecina tvojih sagovornika na toj tacki jednostavno odustane od dijaloga, koji postaje besmislen onog momenta, u kome ti, pritisnuta uza zid, figurativno govoreci, kreces da se gadjas ovakvim banalnostima.
od roditeljske ljubavi ti si uspela da napravis parodiju. bravo ti ga.
Kliknite za proširenje...
ljudi razlicito gledaju na roditeljstvo
neko postaje roditelji samo zato sto se to podrazumeva u nekim godinama i nekim zivotnim fazama, neko zato sto toj deci zaista zeli da se posveti jer se njihovim radjanjem, usvajanjem podizu na visi novo u odnosu na onaj na kome su do tada bili sa svim sto je njihov zivot do tada podrazumevao
od tog trenutka, pa do kraja zivota njihov je izbor da deca za njih budu na prvom mestu i kakvo god odricanje da naprave uskracucjuci sebe licno za njih nije zrtva, nego zadovljstvo
neko nije dovoljno proziveo, stekao iskustva, sazreo ili je jednostavno sebican, da oseti da i davanje necega sto tebi licno treba, moze da bude veliko zadovoljstvo
 
ima i toga, sigurno. razliciti mi, razliciti uglovi gledanja.
ja sam prva, u momentu kada sam saznala da sam trudna, reagovala kao muskarac iz one proslonedeljne hipoteticke teme tj htela sam vristeci da pobegnem od te cinjenice. iako smo njen tata i ja vec ziveli zajedno i zakazali i svadbu za maj, moj mozak trudnocu uopste nije uzimao u obzir u tom momentu. necu da budem trudna i slus. hocu da uzivamo, da putujemo, da stvaramo nesto zajedno, pa posle dete..aha..mi planiramo, kosmos se upisa od smeha.
srecom pa me svi moji dobro poznaju i nisu na silu pokusali da mi utuve u glavu da moram da rodim, da moram bilo sta to jest. pustili su me par dana da ishisterisem i pretim prekidom trudnoce, ignorisanjem druge crtice na testu..ma uzas, sama bih sebi sada smarcinu opalila. i sta-nista, sve je leglo na svoje mesto posle par dana, a prva mucnina uz jutarnju kafu je docekana uz osmeh i ogromnu srecu sa moje strane
ali-da pricam bajke o sebi kao savrsenoj majci, koja sve sto radi radi iz ljubavi prema sebi, takvoj-savrsenoj i objasnjavam Ciletu da dete kao motiv nije jebena zrtva, nego bioloska cinjenica, u nedostatku boljeg izraza, a ona na to krene da prica o seksu i citanju knjiga, mislim..ne ide.
ja sam keva kvocka i ostacu to sve dok sam ziva, a koliko vidim, kvockinom piletu do sada ta cinjenica nije smetala da izraste u samostalno, divno, duhovito i pametno ljudsko bice. bila mi je svetionik u nekim mnogo mracnim periodima i, da nije bilo nje, mislim da ne bih prosla bas najbolje. :)
ja se izvinjavam na dugackom (i, da se ne lazemo, prilicno pateticnom) postu, koji veze nema sa uvodnim pitanjima. :)
taman da se malo manemo Cickovog braka i postedimo vredne, osetljivije ljude od nas dokonih.
 
veja:
ima i toga, sigurno. razliciti mi, razliciti uglovi gledanja.
ja sam prva, u momentu kada sam saznala da sam trudna, reagovala kao muskarac iz one proslonedeljne hipoteticke teme tj htela sam vristeci da pobegnem od te cinjenice. iako smo njen tata i ja vec ziveli zajedno i zakazali i svadbu za maj, moj mozak trudnocu uopste nije uzimao u obzir u tom momentu. necu da budem trudna i slus. hocu da uzivamo, da putujemo, da stvaramo nesto zajedno, pa posle dete..aha..mi planiramo, kosmos se upisa od smeha.
srecom pa me svi moji dobro poznaju i nisu na silu pokusali da mi utuve u glavu da moram da rodim, da moram bilo sta to jest. pustili su me par dana da ishisterisem i pretim prekidom trudnoce, ignorisanjem druge crtice na testu..ma uzas, sama bih sebi sada smarcinu opalila. i sta-nista, sve je leglo na svoje mesto posle par dana, a prva mucnina uz jutarnju kafu je docekana uz osmeh i ogromnu srecu sa moje strane
ali-da pricam bajke o sebi kao savrsenoj majci, koja sve sto radi radi iz ljubavi prema sebi, takvoj-savrsenoj i objasnjavam Ciletu da dete kao motiv nije jebena zrtva, nego bioloska cinjenica, u nedostatku boljeg izraza, a ona na to krene da prica o seksu i citanju knjiga, mislim..ne ide.
ja sam keva kvocka i ostacu to sve dok sam ziva, a koliko vidim, kvockinom piletu do sada ta cinjenica nije smetala da izraste u samostalno, divno, duhovito i pametno ljudsko bice. bila mi je svetionik u nekim mnogo mracnim periodima i, da nije bilo nje, mislim da ne bih prosla bas najbolje. :)
ja se izvinjavam na dugackom (i, da se ne lazemo, prilicno pateticnom) postu, koji veze nema sa uvodnim pitanjima. :)
taman da se malo manemo Cickovog braka i postedimo vredne, osetljivije ljude od nas dokonih.
Kliknite za proširenje...
ljudi su samo ljudi, sa svojim vrlinama i manama
koliko god da nam tesko padaju i cine nas nesrecnim, neke teske stvari imaju svoju dobru stranu
kao ono kad svetla nisi svestan dok se ne nadjes u tami
i ja sam majka kvocka i svoje dete sam vodila svuda sa sobom
neki prijatelji su pitali zasto to radim kad ce sutra da mi okrene ledja i da ide sama sa svojim drustvom
a ja sam je vodila ne zato sto sam posesivna nego zato sto sam sa njom zelela da podelim sve te lepe trenutke koje prozivljavam
ona mi je jako zahvalna zbgo toga..mnogo putuje sama sa svojim drustvom, a ja se zbog toga uopste ne osecam ni uskraceno ni prevareno
i svaki put kad se vrati kaze da joj je bilo mnogo lepo, ali da joj fali ona energija koju je imala kad je isla na put koji ja organizujem
njeno drustvo je malo pasivnije od onoga na sta je navikla
a koliko sam dobro vaspitala dete uverila sam se poslednjih par godina kad sam shvatila kakvu podrsku imam od nje u svakom mogucem smislu
i kad sam shvatila da je ona pored mene ostala sa svim sto smo prozivele, a da su oni prijatelji kojima nije bilo jasno zasto vodim i svoje dete nestali
 
Nekad je moj organizam bio kao zategnuta žica na ivici pucanja, koja osjeća vibracije svake vrste ...ne postoji ništa što me nije doticalo, gnječilo , stvaralo pritisak na mozak i to je bilo jako teško...mnogo razmišljanja, brige itd, itd, itd...kasnije dolaze posledice, želudac, gerb, raspad životinih funkcija - a onda se desio famozni momenat da je za tako teško stanje organizma uzrok Hašimoto, štitna. Mislim da je to od svih hroničnih bolesti, najljepša dijagnoza gdje je terapija dovoljna da ti sve krene na bolje. Često kažem sebi da mi je stradanje štitne spasilo život, jer nema šta da flipne od stresa, popiješ dozu koja je potrebna i satić radi, a do tada je bilo stres za ovo ono...Osim toga dovoljno me usporava da je sve polako, riješićemo, čekaj da razmislim da nerviram neke ljude ,,kako mogu tako da iskuliram", a li meni je tek sada odlično.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top