Kad sam ovih dana, posmatrajući Beograd sa prozora 12. sprata VMA, čekajući da mi renoviraju srce,
razmišljala jesu li srećni svi oni ljudi što žive u onim vilama, soliterima, voze skupocena kola i šetaju pse sa poreklom..... Setih se neizostavno mog urednika i pesnika Bore Zdravkovića, koji je oduvek tvrdio da je sreća obmana naših čula ponikla u svesti kao vizija osećanja...
Započnem na tu temu, temu sreće, džabalebareći tamo, u toj ogromnoj fabrici zdravlja na Banjici, priču sa ljudima što im srce svaki čas trokira, pa došli na rekonstrukciju istog....A ima ih svih vera, nacija, običaja, ubedjenja, i svako ima svoje mišljenje što i nije za potcenjivanje, boženedaj.
Ja sam, u odbranu svoje teze o temi, ispričala priču koju sam znala odavno, ali sam je prekasno počela primenjivati:
" Bio jednom jedan dečak, čija je porodica bila veoma bogata. Jednog dana njegov otac ga je odveo na put do jednog siromašnog sela. Cilj putovanja bio je da pokaže svom sinu, kako žive siromašni ljudi, kako bi on kada poreste umeo da ceni svoje bogatstvo. Tako su stigli na do sela, na jednu farmu, kod jedne veoma siromašne porodice. Oni tamo provedu nekoliko dana i na povratku, otac je upitao svog sina , da li mu se svidelo putovanje.
"O, bilo je sjajno, tata " - dečak je odgovorio. " Da li si primetio, kako siromašni ljudi žive? " . " Da, jesam ", - rekao je dečak. Otac je zamolio sina da mu ispriča svoje utiske sa njihovog putovanja".
"Pa mi, - počeo je dečak, imamo samo jedanog psa, a oni imaju četiri. U našem vrtu se nalazi bazen, dok oni imaju reku , koja nema kraja. Imamo skupe lampione, ali oni noću imaju zvezde iznad svojih glava. Mi imamo samo mali komad zemlje, dok oni imaju beskrajna polja . Mi moramo kupovati hranu, a kod njih ona raste. Imamo veliku ogradu za zaštitu naše imovine, njima to ne treba, jer imaju prijatelje da ih štite."
Otac je bio zapanjen, nije mogao da kaže ni reč.
Onda je dečak dodao : "Hvala ti, tata, što si me doveo da vidim koliko smo mi siromašni".
I, naravno, kako to već biva kod nas ( a ne,valjda, samo kod nas) pokušaše da me ubede da je ipak lakše, kad se već plače, to činiti u Ferariju, no na biciklu. Eeee, ebg
razmišljala jesu li srećni svi oni ljudi što žive u onim vilama, soliterima, voze skupocena kola i šetaju pse sa poreklom..... Setih se neizostavno mog urednika i pesnika Bore Zdravkovića, koji je oduvek tvrdio da je sreća obmana naših čula ponikla u svesti kao vizija osećanja...
Započnem na tu temu, temu sreće, džabalebareći tamo, u toj ogromnoj fabrici zdravlja na Banjici, priču sa ljudima što im srce svaki čas trokira, pa došli na rekonstrukciju istog....A ima ih svih vera, nacija, običaja, ubedjenja, i svako ima svoje mišljenje što i nije za potcenjivanje, boženedaj.
Ja sam, u odbranu svoje teze o temi, ispričala priču koju sam znala odavno, ali sam je prekasno počela primenjivati:
" Bio jednom jedan dečak, čija je porodica bila veoma bogata. Jednog dana njegov otac ga je odveo na put do jednog siromašnog sela. Cilj putovanja bio je da pokaže svom sinu, kako žive siromašni ljudi, kako bi on kada poreste umeo da ceni svoje bogatstvo. Tako su stigli na do sela, na jednu farmu, kod jedne veoma siromašne porodice. Oni tamo provedu nekoliko dana i na povratku, otac je upitao svog sina , da li mu se svidelo putovanje.
"O, bilo je sjajno, tata " - dečak je odgovorio. " Da li si primetio, kako siromašni ljudi žive? " . " Da, jesam ", - rekao je dečak. Otac je zamolio sina da mu ispriča svoje utiske sa njihovog putovanja".
"Pa mi, - počeo je dečak, imamo samo jedanog psa, a oni imaju četiri. U našem vrtu se nalazi bazen, dok oni imaju reku , koja nema kraja. Imamo skupe lampione, ali oni noću imaju zvezde iznad svojih glava. Mi imamo samo mali komad zemlje, dok oni imaju beskrajna polja . Mi moramo kupovati hranu, a kod njih ona raste. Imamo veliku ogradu za zaštitu naše imovine, njima to ne treba, jer imaju prijatelje da ih štite."
Otac je bio zapanjen, nije mogao da kaže ni reč.
Onda je dečak dodao : "Hvala ti, tata, što si me doveo da vidim koliko smo mi siromašni".
I, naravno, kako to već biva kod nas ( a ne,valjda, samo kod nas) pokušaše da me ubede da je ipak lakše, kad se već plače, to činiti u Ferariju, no na biciklu. Eeee, ebg
Mari,samo polako i što lončar kaže sa osmijehom.A divna je ova priča o sreći,al najljepše od svega što si sa nama opet
