Telo - najodaniji sluga

[baš_čelik]

Svi manje vise traze ljubav od strane drugih, sva ljubav se svodi samo na prihvacenost nas takvih kakvi smo, i na kraju sve to samo zbog sigurnosti.

Ljubav, prihvatanje, nam pruzaju nasi roditelji, deca, partner, prijatelji... ali niko od njih ne moze biti uvek sa nama, svi oni dolaze i odlaze... nekih od roditelja, dece, partnera, prijatelja bolje da cak nikad nije ni bilo u nasem zivotu... i niko od njih vam ne moze pruziti stalan, potpun i konstantan izvor ljubavi, prihvatanja, sigurnosti.


Ali postoji jedan sluga koji je uvek odan, uvek tu samo za nas a za uzvrat ne trazi apsolutno nista... nas najverniji prijatelj, koji je tu samo da nas sluzi, to je nase telo!
Ono nas uvek prihvata, ono nam pruza postojanje i zivot, pokorno slusajuci svaku nasu komandu.

Kako se vi ovde psiholozi/filozofi iz hobija, sa ovoga podforuma odnosite prema svom najodanijem prijatelju? Koliko mu ljubavi i paznje pruzate? Koliko cesto ga se setite?

 

[Sally_Solomon]

I u to ime

 

[Astrid*]

Sve mu cinim...i hranim i zalivam i oblacim sa puno ljubavi....ali kako vreme prolazi, primecujem da me izdaje.
I to mi je neka ljubav, zahvalnost..

..tja, izgleda da nije sve u telu, nesto je i u Nivei...izasla je nova kolekcija, probacu!

 

[baš_čelik]

Sve mu cinim...i hranim i zalivam i oblacim sa puno ljubavi....ali kako vreme prolazi, primecujem da me izdaje.
I to mi je neka ljubav, zahvalnost..

..tja, izgleda da nije sve u telu, nesto je i u Nivei...izasla je nova kolekcija, probacu!

Pa nije ni ono svemocno, ne moze ni ono sve postici ali se trudi koliko moze.

Lepo je sa tvoje strane sto se odnosis ka telu sa ljubavlju, mnogi ga potpuno zaborave i prihvate zdravo za gotovo... mnogi zaborave svakakva blaga koja vec poseduju pa kukaju za onim sto jos ne poseduju...

 

[OnlyYourShadow]

Ja ne bih rekla da je to telo, nego duh.
I zbog toga ne dozvoljavam da klonem istim.
Ne dozvoljavam da mi potrebu za samoćom najednom nadomesti osećaj usamljenosti, ne dozvoljavam da padne u stanje monotonije, borim se oprezno protiv svake negativnosti što mislim da će da mu škodi da ne bude ono za šta sam ga dresirala.

 

[sunasceJeca]

Svi manje vise traze ljubav od strane drugih, sva ljubav se svodi samo na prihvacenost nas takvih kakvi smo, i na kraju sve to samo zbog sigurnosti.

Ljubav, prihvatanje, nam pruzaju nasi roditelji, deca, partner, prijatelji... ali niko od njih ne moze biti uvek sa nama, svi oni dolaze i odlaze... nekih od roditelja, dece, partnera, prijatelja bolje da cak nikad nije ni bilo u nasem zivotu... i niko od njih vam ne moze pruziti stalan, potpun i konstantan izvor ljubavi, prihvatanja, sigurnosti.


Ali postoji jedan sluga koji je uvek odan, uvek tu samo za nas a za uzvrat ne trazi apsolutno nista... nas najverniji prijatelj, koji je tu samo da nas sluzi, to je nase telo!
Ono nas uvek prihvata, ono nam pruza postojanje i zivot, pokorno slusajuci svaku nasu komandu.

Kako se vi ovde psiholozi/filozofi iz hobija, sa ovoga podforuma odnosite prema svom najodanijem prijatelju? Koliko mu ljubavi i paznje pruzate? Koliko cesto ga se setite?

Da, retko se setimo da smo zapravo sebi u zivotu najveci oslonac i da treba postovati svoje telo. Svoje zdravlje. I umno i fizičko zdravlje. jer u zdravom telu, zdrav duh i obrnuto. Stid me je reći, ali očigledno nedovoljno lepo i dovoljno sa postovanjem, kada sam ga isforsirala brojnim nerviranjima, strepnjama i plakanjima. Zalenjem i tugom. A ono je kao dete, nase telo...voli nas dokle moze moze i uspeva. I svakako da negde mora da pukne ako sve to nije u ravnotezi . Sada mi je zao sto sam najvernije sto sam imala, svoje zdravlje unistila brigom o svacemu samo ne o sebi, jer me je kao izrazito senzitivnu i neznu osobu, duboko osecajnu i pazljivu doticalo sve , nepravda, uvrede, i slicno. Svaki stres ostavi trag. Zdravlje je ono sto se lako gubi a tesko opet stice i u tom smislu mislim da i kao nacija nismo u dovoljnoj meri osvesceni da je telo zapravo hram i cim se narusi ravnoteza da to vodi u disbalans koji uzrokuje opet nevolje i bolesti. Volela bih da sam bila pametnija i manje nezna, jer sam nerviranjem i sekiracijom dosta toga upropastila i urusila za buducnost. Jer za brigu o nama samima, krivi smo samo mi. I za brigu i nebrigu. Svi su takvi kakvi su i an anma je da se izborimo i sa onim sto je lepo i manje lepo. Niko mi nije kriv, sama sam kriva. Zdravlje je ipak najvaznije u zivotu, jer bolestan ima samo jednu zelju a zdrav ih ima sto.

 

[baš_čelik]

Da, retko se setimo da smo zapravo sebi u zivotu najveci oslonac i da treba postovati svoje telo. Svoje zdravlje. I umno i fizičko zdravlje. jer u zdravom telu, zdrav duh i obrnuto. Stid me je reći, ali očigledno nedovoljno lepo i dovoljno sa postovanjem, kada sam ga isforsirala brojnim nerviranjima, strepnjama i plakanjima. Zalenjem i tugom. A ono je kao dete, nase telo...voli nas dokle moze moze i uspeva. I svakako da negde mora da pukne ako sve to nije u ravnotezi . Sada mi je zao sto sam najvernije sto sam imala, svoje zdravlje unistila brigom o svacemu samo ne o sebi, jer me je kao izrazito senzitivnu i neznu osobu, duboko osecajnu i pazljivu doticalo sve , nepravda, uvrede, i slicno. Svaki stres ostavi trag. Zdravlje je ono sto se lako gubi a tesko opet stice i u tom smislu mislim da i kao nacija nismo u dovoljnoj meri osvesceni da je telo zapravo hram i cim se narusi ravnoteza da to vodi u disbalans koji uzrokuje opet nevolje i bolesti. Volela bih da sam bila pametnija i manje nezna, jer sam nerviranjem i sekiracijom dosta toga upropastila i urusila za buducnost. Jer za brigu o nama samima, krivi smo samo mi. I za brigu i nebrigu. Svi su takvi kakvi su i an anma je da se izborimo i sa onim sto je lepo i manje lepo. Niko mi nije kriv, sama sam kriva. Zdravlje je ipak najvaznije u zivotu, jer bolestan ima samo jednu zelju a zdrav ih ima sto.

I dalje je tu tvoje telo samo za tebe, cak i ako mu je ostalo samo pola snage i dalje ti je odano i tako ce biti uvek... lepo je sa tvoje strane sto si mu postala zahvalna na tome i sto si primetila na kakve muke si ga mozda nekada slala dok te je ono bezpogovorno slusalo.
Sad mu se mozes zahvaliti na svemu tome, te manje ga muciti raznim brigama a vise mu ljubavi podariti.

 

[sunasceJeca]

I dalje je tu tvoje telo samo za tebe, cak i ako mu je ostalo samo pola snage i dalje ti je odano i tako ce biti uvek... lepo je sa tvoje strane sto si mu postala zahvalna na tome i sto si primetila na kakve muke si ga mozda nekada slala dok te je ono bezpogovorno slusalo.
Sad mu se mozes zahvaliti na svemu tome, te manje ga muciti raznim brigama a vise mu ljubavi podariti.

Slazem se, sada cu ga više "paziti i maziti", jer na kraju shvatiš da si sam sebi najveci oslonac, i da si sam sebe najvise izneverio, time sto si isao protiv sebe, da kazem zargonski sam si sebe "zloupotrebio" iznurujuci sebe i forsirajuci sebe do krajnjih granica. Sta ziv covek sve moze izdrzati, to tek sada shvatih.

 

[baš_čelik]

Slazem se, sada cu ga više "paziti i maziti", jer na kraju shvatiš da si sam sebi najveci oslonac, i da si sam sebe najvise izneverio, time sto si isao protiv sebe, da kazem zargonski sam si sebe "zloupotrebio" iznurujuci sebe i forsirajuci sebe do krajnjih granica. Sta ziv covek sve moze izdrzati, to tek sada shvatih.

Odlicna peonta, sam sebi si najveci oslonac!

 

[***Saint***]

Da, retko se setimo da smo zapravo sebi u zivotu najveci oslonac i da treba postovati svoje telo. Svoje zdravlje. I umno i fizičko zdravlje. jer u zdravom telu, zdrav duh i obrnuto. Stid me je reći, ali očigledno nedovoljno lepo i dovoljno sa postovanjem, kada sam ga isforsirala brojnim nerviranjima, strepnjama i plakanjima. Zalenjem i tugom. A ono je kao dete, nase telo...voli nas dokle moze moze i uspeva. I svakako da negde mora da pukne ako sve to nije u ravnotezi . Sada mi je zao sto sam najvernije sto sam imala, svoje zdravlje unistila brigom o svacemu samo ne o sebi, jer me je kao izrazito senzitivnu i neznu osobu, duboko osecajnu i pazljivu doticalo sve , nepravda, uvrede, i slicno. Svaki stres ostavi trag. Zdravlje je ono sto se lako gubi a tesko opet stice i u tom smislu mislim da i kao nacija nismo u dovoljnoj meri osvesceni da je telo zapravo hram i cim se narusi ravnoteza da to vodi u disbalans koji uzrokuje opet nevolje i bolesti. Volela bih da sam bila pametnija i manje nezna, jer sam nerviranjem i sekiracijom dosta toga upropastila i urusila za buducnost. Jer za brigu o nama samima, krivi smo samo mi. I za brigu i nebrigu. Svi su takvi kakvi su i an anma je da se izborimo i sa onim sto je lepo i manje lepo. Niko mi nije kriv, sama sam kriva. Zdravlje je ipak najvaznije u zivotu, jer bolestan ima samo jednu zelju a zdrav ih ima sto.

ja sam na vreme otupela iako sam upravo takva nekad bila. naravno ne u svakom smislu, i dalje sam osećajna, samo ništa negativno više ne primam k' srcu, za retke stvari se nerviram, postala sam stvarno jača..
lepo mi je to rekla profesorka matematike u srednjoj, da s vremenom čovek ojača.. sad posle samo 4 godine od tad, shvatam je potpuno i koliko je bila u pravu

 

[gost 260148]

Svi manje vise traze ljubav od strane drugih, sva ljubav se svodi samo na prihvacenost nas takvih kakvi smo, i na kraju sve to samo zbog sigurnosti.

Ljubav, prihvatanje, nam pruzaju nasi roditelji, deca, partner, prijatelji... ali niko od njih ne moze biti uvek sa nama, svi oni dolaze i odlaze... nekih od roditelja, dece, partnera, prijatelja bolje da cak nikad nije ni bilo u nasem zivotu... i niko od njih vam ne moze pruziti stalan, potpun i konstantan izvor ljubavi, prihvatanja, sigurnosti.


Ali postoji jedan sluga koji je uvek odan, uvek tu samo za nas a za uzvrat ne trazi apsolutno nista... nas najverniji prijatelj, koji je tu samo da nas sluzi, to je nase telo!
Ono nas uvek prihvata, ono nam pruza postojanje i zivot, pokorno slusajuci svaku nasu komandu.

Kako se vi ovde psiholozi/filozofi iz hobija, sa ovoga podforuma odnosite prema svom najodanijem prijatelju? Koliko mu ljubavi i paznje pruzate? Koliko cesto ga se setite?

Gresis, Bog je izvor ljubavi, hrana koju on pruza tj. mir je nepresusni izvor ljubavi. Ne mislim da se zamonasis ali oslonac koji nadjes u Bogu i u crkvi, kroz molitve je apsloutno nepogresivo. Dokle gresiti i patiti, treba se samo okrenuti nasem dobrom pravoslavlju, kakav katolicizam, budizam itd...

Bog te nikada nece povrediti, dok roditelji hoce.
Okrenucu se malo vise Bogu

 

[PrinceSS of Darknes]

A sta je sa svim onim ljudima koje je telo napustilo,i odalo...?

 

[Bambina]

Trudim se da budem negovana, čista i fizički uvek aktivna, makar to značilo da samo izađem iz busa par stanica pre fakulteta, da prošetam, ili odaberem duži put do grada, popnem se stepenicama na neki sprat umesto lifta... Sve to znači.
Inače se bavim plesom, posebno hip-hopom, ali sam ga zapostavila po početku stufija. Bilo je nužno.
Otac me je naučio da telo i hranu zamislim kao materijal za izgradnju doma mog bića i da biram šta unosim u njega, čime ga "gradim".

 

[Fiamma]

Kako istinski zavoleti svoje TELO?- Divna Milovanović

 

[N3Wz]

Svi manje vise traze ljubav od strane drugih, sva ljubav se svodi samo na prihvacenost nas takvih kakvi smo, i na kraju sve to samo zbog sigurnosti.

Ljubav, prihvatanje, nam pruzaju nasi roditelji, deca, partner, prijatelji... ali niko od njih ne moze biti uvek sa nama, svi oni dolaze i odlaze... nekih od roditelja, dece, partnera, prijatelja bolje da cak nikad nije ni bilo u nasem zivotu... i niko od njih vam ne moze pruziti stalan, potpun i konstantan izvor ljubavi, prihvatanja, sigurnosti.


Ali postoji jedan sluga koji je uvek odan, uvek tu samo za nas a za uzvrat ne trazi apsolutno nista... nas najverniji prijatelj, koji je tu samo da nas sluzi, to je nase telo!

"Gde je moje telo?"

Spojler

Oraspoložio si mi veče. Hvala.