Bliznakinje iz Kanade
Identične bliznakinje Tegan Rain Quin i Sara Kiersten Quin rođene su 19. septembra 1980. u gradu Calgary, Alberta, Kanada. Već sa 15 godina sestre su ovladale gitarom, osnovale muzički duo i počele da snimaju svoje prve demo snimke. Prvobitno su svirale pod imenom PLUNK, a nedostajali su im bubnjar i basista te tako njihovi prvi snimci imaju samo gitaru i vokal.
1997. bliznakinje snimaju prva dva demo albuma, Who’s in Your Band? i Play Day, u studiju svoje škole. Naredne godine se nadmeću na lokalnom takmičenju garažnih bendova Garage Warz gde pobeđuju, i tu kreće njihov uspon.
1999. izdaju prvi „pravi“ album, pod imenom „Under Feet Like Ours“. Ovaj album je bio nezavisne produkcije, ali uspeo je da postigne komercijalni uspeh. Takođe, interesantno je da su ga bliznakinje prvobitno izdale pod imenom „Sara and Tegan“ jer su tako bile zavedene na takmičenju bendova, ali je brzo ponovo izdat pod imenom „Tegan and Sara“. 2001. će biti opet izdat, sa bonus numerom „Frozen“. Još neke od pesama koje su prodrle u širu kanadsku javnost bile su „Divided“, „Clever Meals“, „Hype“, „This is Everything“ i druge.
U početku nisu obe pevale istovremeno. S obzirom da obe pišu tekstove, manje-više ravnomerno, na prvim albumima bi vokal u određenoj pripao onoj koja je tekst napisala. Kasnije su sve više prelazile u praksu da obe pevaju sinhronizovano.
Naredne, 2000. sledi novi album, „This Business Of Art“. Na njemu se našao ranije snimljen singl „The First“, a objavila ga je kuća Vapor Records, sa kojom su sestre potpisale ugovor (ona će da objavi i reizdanje prvog albuma). Zvuk je bio otprilike kao i na prvom albumu – akustični, „indi“, uz prizvuk popa i roka. Pesma s ovog albuma „Superstar“ spada u njihove najranije kompozicije sa prvih demo snimaka.
Od samog starta svoje muzičke karijere, Tegan i Sara su mnogo putovale i išle na mnoge turneje, najčešće u saradnji sa raznim bendovima. Tako su zajedno sa njima putovali i nastupali, između ostalog, i Neil Young (sa njim su išle na turneju gotovo neposredno posle objavljivanja „This Business Of Art“), The White Stripes, Gogol Bordello, The Killers, Hot Hot Heat, Ryan Adams, The Pretenders... Sa grupom White Stripes su prijatelji van scene, a ova grupa je jednom prilikom obradila njihov kasniji hit „Walking With The Ghost“.
Nezaobilazni deo njihovih mnogobrojnih koncerata i turneja su anegdote koje sestre pričaju između pesama. Ponekad su to neke priče iz njihovog detinjstva, a nekad su vezane za stil života kakav vode, a koji iziskuje česta putovanja.
Početkom 2002. sestre snimaju nov album koji izlazi na leto te godine, a ime mu je bilo „If It Was You“. Na njemu se, između ostalog, našao i singl „Monday Monday Monday“, ali interesantno je da ova pesma nije bila objavljena kao singl pre izdavanja albuma, već naredne, 2003. godine. Na B-strani su se našle pesme „Come On Kids“ i „Missing You“ kojih nije bilo ni na jednom dotadašnjem albumu. Tu su još bili i singlovi „Time Running“ i „I Hear Noises“ koji svojim zvukom više podsećaju na tipičan rok.
Album je prošao prilično dobro na komercijalnom planu i kod kritike i slušalaca. Muzika na njemu je upoređivana sa onom kakvu izvodi Alanis Morissette.
2003. je album ponovo izdat, sa „Come On Kids“ kao bonus pesmom.
Gotovo sve njihove pesme su ljubavnog karaktera, ili su na neki način povezani s ljubavlju. Sestre se otvoreno izjašnjavaju kao lezbijke, međutim, seksualnost gotovo nikada nije predmet pesama. Doduše, neki nagoveštaji su prisutni; na primer, kada su 2003. snimale obradu Prince-ovog hita „When You Were Mine“, nisu reč „girl“ promenile u „boy“ ili nešto slično (što je inače praksa kad neki muzički izvođač obrađuje pesmu drugog izvođača koji je suprotnog pola), te tako i u njihovoj pesmi stoji „Oh, girl, when you were mine (...)“ i „I know / That you’re walking with another guy“.
U ovom periodu sestre u ovkriu svojih turneja po prvi put stižu i u Australiju, gde su takođe naišle na topao doček publike.
Početkom 2004. opet ulaze u studio da rade na svom četvrtom albumu. Posle nekih pola godine snimanja, pripreme i miksovanja, u septembru te godine album izlazi pod nazivom „So Jealous“. Sa njim postižu najveći uspeh do tada i mnogi njihovi ljubitelji, a među njima i vaš bloger, smatraju „So Jealous“ njihovim najboljim albumom. Jedan kritičar kaže da je ovaj album „jedan od onih zbog kojih poželite da kupite novi stereo za auto“.
Na ovom albumu se našlo 14 numera, plus jedna dodatna „Love Type Thing“ koja se nalazila samo na izdanju za japansko tržište.
Zvuk donosi po malo od svih njihovih prethodnig perioda; melodični pop („I Know I Know I Know“), spore balade („I Won’t Be Left“, „I Can’t Take It“), alternativni rok („Speak Slow“), kao i čistu akustiku, odnosno samo akustičnu gitaru bez drugih instrumenata („Fix You Up“).
Jedan od singlova sa ovog albuma koji je postigao naročiti (možda i najveći) komercijalni uspeh je pesma „Walking With a Ghost“, mada su joj neki zamerali da je pomalo dosadna i da ponavlja iste fraze u dva i po minuta, najviše reči „out of my mind“. Ovu pesmu su puštale i neke naše radio-stanice.
Neke od pesama sa albuma „So Jealous“ iskorišćene su u nekim poznatim TV serijama; pesma „Where Does the Good Go?“ u seriji „Grey’s Anatomy“ a „Walking With a Ghost“ u „One Tree Hill“. Magazin „Rolling Stone“ je uvrstio „So Jealous“ u svoju listu of 50 najboljih albuma u 2004.
U narednim godinama usledilo je još turneja i obrađivanja pesama (na primer 2006, obrađuju pesmu „Dancing in the Dark“ Bruce Springsteen-a), a izlazi i njihov prvi DVD, „It’s Not Fun, Don’t Do It!“ koji se sastoji pretežno od snimaka sa raznih koncerata.
2007. godine Tegan i Sara objavljuju i peti studijski album, nazvan „The Con“. I on je naišao na pozitivan doček kod kritike i publike, a sa njega se najviše izdvojio singl „Back In Your Head“, koji je korišćen najviše u promotivne svrhe. Drugi singl je pesma nazvana isto kao i album, a treći „Call It Off“. Od ostalih pesama treba pomenuti još i „Knife Going In“ i „Like O, Like H“. Producent na ovom albumu bio je Christopher Walla iz grupe Death Cab For Cutie, koji je i svirao kao gost u nekim pesmama.
Omot na albumu je zamišljen kao knjiga, čije su korice omot albuma, sadržaj lista pesama, pesme poglavlja, a na stranama su tekstovi pesama, u formi klasičnih tekstova.
Paralelno sa CD izdanjem objavljeno je i CD/DVD izdanje, koje je sadržalo i film od sat i po koji se bavio pravljenjem i snimanjem albuma, ali i međusobnim odnosom dveju sestara. Interesantno je to da CD/DVD izdanje ima na sebi naznaku „Parental Advisory – explicit content“, ali CD izdanje ga nema. Naime, eksplicitno izražavanje vezano je samo za dokumentarac na DVD-ju, a ne i za tekstove pesama.
Dok Tegan, svojim pesama i tekstovima, nameće zreliji stil od svoje sestre, Sara ima direktniji pristup. Njene pesme kao što je „Hop a Plane“ imaju aranžmane koji podsećaju na pop-pank, čak i na emo stil.
I danas je situacija sa ovim bliznakinjama ista kao i ranije: dosta vremena provode na turnejama i koncertima, spremaju nove pesme i novi album, a sasvim je moguće i još neko DVD izdanje. U jednom intervjuu datom u februaru 2009, sestre su rekle da će nov album izaći tokom godine (negde na jesen), a da će na njemu da zajednički rade na pesmama, odnosno da će obe potpisati, ako ne sve, onda veliki broj tekstova, za razliku od dosadašnje prakse gde bi obično jedna od njih napravila pesmu.
Budući planovi Tegan i Sare su, prema tom intervjuu, sadržani u četiri tačke, koje u originalu glase:
Identične bliznakinje Tegan Rain Quin i Sara Kiersten Quin rođene su 19. septembra 1980. u gradu Calgary, Alberta, Kanada. Već sa 15 godina sestre su ovladale gitarom, osnovale muzički duo i počele da snimaju svoje prve demo snimke. Prvobitno su svirale pod imenom PLUNK, a nedostajali su im bubnjar i basista te tako njihovi prvi snimci imaju samo gitaru i vokal.
1997. bliznakinje snimaju prva dva demo albuma, Who’s in Your Band? i Play Day, u studiju svoje škole. Naredne godine se nadmeću na lokalnom takmičenju garažnih bendova Garage Warz gde pobeđuju, i tu kreće njihov uspon.
1999. izdaju prvi „pravi“ album, pod imenom „Under Feet Like Ours“. Ovaj album je bio nezavisne produkcije, ali uspeo je da postigne komercijalni uspeh. Takođe, interesantno je da su ga bliznakinje prvobitno izdale pod imenom „Sara and Tegan“ jer su tako bile zavedene na takmičenju bendova, ali je brzo ponovo izdat pod imenom „Tegan and Sara“. 2001. će biti opet izdat, sa bonus numerom „Frozen“. Još neke od pesama koje su prodrle u širu kanadsku javnost bile su „Divided“, „Clever Meals“, „Hype“, „This is Everything“ i druge.
U početku nisu obe pevale istovremeno. S obzirom da obe pišu tekstove, manje-više ravnomerno, na prvim albumima bi vokal u određenoj pripao onoj koja je tekst napisala. Kasnije su sve više prelazile u praksu da obe pevaju sinhronizovano.
Naredne, 2000. sledi novi album, „This Business Of Art“. Na njemu se našao ranije snimljen singl „The First“, a objavila ga je kuća Vapor Records, sa kojom su sestre potpisale ugovor (ona će da objavi i reizdanje prvog albuma). Zvuk je bio otprilike kao i na prvom albumu – akustični, „indi“, uz prizvuk popa i roka. Pesma s ovog albuma „Superstar“ spada u njihove najranije kompozicije sa prvih demo snimaka.
Od samog starta svoje muzičke karijere, Tegan i Sara su mnogo putovale i išle na mnoge turneje, najčešće u saradnji sa raznim bendovima. Tako su zajedno sa njima putovali i nastupali, između ostalog, i Neil Young (sa njim su išle na turneju gotovo neposredno posle objavljivanja „This Business Of Art“), The White Stripes, Gogol Bordello, The Killers, Hot Hot Heat, Ryan Adams, The Pretenders... Sa grupom White Stripes su prijatelji van scene, a ova grupa je jednom prilikom obradila njihov kasniji hit „Walking With The Ghost“.
Nezaobilazni deo njihovih mnogobrojnih koncerata i turneja su anegdote koje sestre pričaju između pesama. Ponekad su to neke priče iz njihovog detinjstva, a nekad su vezane za stil života kakav vode, a koji iziskuje česta putovanja.
Početkom 2002. sestre snimaju nov album koji izlazi na leto te godine, a ime mu je bilo „If It Was You“. Na njemu se, između ostalog, našao i singl „Monday Monday Monday“, ali interesantno je da ova pesma nije bila objavljena kao singl pre izdavanja albuma, već naredne, 2003. godine. Na B-strani su se našle pesme „Come On Kids“ i „Missing You“ kojih nije bilo ni na jednom dotadašnjem albumu. Tu su još bili i singlovi „Time Running“ i „I Hear Noises“ koji svojim zvukom više podsećaju na tipičan rok.
Album je prošao prilično dobro na komercijalnom planu i kod kritike i slušalaca. Muzika na njemu je upoređivana sa onom kakvu izvodi Alanis Morissette.
2003. je album ponovo izdat, sa „Come On Kids“ kao bonus pesmom.
Gotovo sve njihove pesme su ljubavnog karaktera, ili su na neki način povezani s ljubavlju. Sestre se otvoreno izjašnjavaju kao lezbijke, međutim, seksualnost gotovo nikada nije predmet pesama. Doduše, neki nagoveštaji su prisutni; na primer, kada su 2003. snimale obradu Prince-ovog hita „When You Were Mine“, nisu reč „girl“ promenile u „boy“ ili nešto slično (što je inače praksa kad neki muzički izvođač obrađuje pesmu drugog izvođača koji je suprotnog pola), te tako i u njihovoj pesmi stoji „Oh, girl, when you were mine (...)“ i „I know / That you’re walking with another guy“.
U ovom periodu sestre u ovkriu svojih turneja po prvi put stižu i u Australiju, gde su takođe naišle na topao doček publike.
Početkom 2004. opet ulaze u studio da rade na svom četvrtom albumu. Posle nekih pola godine snimanja, pripreme i miksovanja, u septembru te godine album izlazi pod nazivom „So Jealous“. Sa njim postižu najveći uspeh do tada i mnogi njihovi ljubitelji, a među njima i vaš bloger, smatraju „So Jealous“ njihovim najboljim albumom. Jedan kritičar kaže da je ovaj album „jedan od onih zbog kojih poželite da kupite novi stereo za auto“.
Na ovom albumu se našlo 14 numera, plus jedna dodatna „Love Type Thing“ koja se nalazila samo na izdanju za japansko tržište.
Zvuk donosi po malo od svih njihovih prethodnig perioda; melodični pop („I Know I Know I Know“), spore balade („I Won’t Be Left“, „I Can’t Take It“), alternativni rok („Speak Slow“), kao i čistu akustiku, odnosno samo akustičnu gitaru bez drugih instrumenata („Fix You Up“).
Jedan od singlova sa ovog albuma koji je postigao naročiti (možda i najveći) komercijalni uspeh je pesma „Walking With a Ghost“, mada su joj neki zamerali da je pomalo dosadna i da ponavlja iste fraze u dva i po minuta, najviše reči „out of my mind“. Ovu pesmu su puštale i neke naše radio-stanice.
Neke od pesama sa albuma „So Jealous“ iskorišćene su u nekim poznatim TV serijama; pesma „Where Does the Good Go?“ u seriji „Grey’s Anatomy“ a „Walking With a Ghost“ u „One Tree Hill“. Magazin „Rolling Stone“ je uvrstio „So Jealous“ u svoju listu of 50 najboljih albuma u 2004.
U narednim godinama usledilo je još turneja i obrađivanja pesama (na primer 2006, obrađuju pesmu „Dancing in the Dark“ Bruce Springsteen-a), a izlazi i njihov prvi DVD, „It’s Not Fun, Don’t Do It!“ koji se sastoji pretežno od snimaka sa raznih koncerata.
2007. godine Tegan i Sara objavljuju i peti studijski album, nazvan „The Con“. I on je naišao na pozitivan doček kod kritike i publike, a sa njega se najviše izdvojio singl „Back In Your Head“, koji je korišćen najviše u promotivne svrhe. Drugi singl je pesma nazvana isto kao i album, a treći „Call It Off“. Od ostalih pesama treba pomenuti još i „Knife Going In“ i „Like O, Like H“. Producent na ovom albumu bio je Christopher Walla iz grupe Death Cab For Cutie, koji je i svirao kao gost u nekim pesmama.
Omot na albumu je zamišljen kao knjiga, čije su korice omot albuma, sadržaj lista pesama, pesme poglavlja, a na stranama su tekstovi pesama, u formi klasičnih tekstova.
Paralelno sa CD izdanjem objavljeno je i CD/DVD izdanje, koje je sadržalo i film od sat i po koji se bavio pravljenjem i snimanjem albuma, ali i međusobnim odnosom dveju sestara. Interesantno je to da CD/DVD izdanje ima na sebi naznaku „Parental Advisory – explicit content“, ali CD izdanje ga nema. Naime, eksplicitno izražavanje vezano je samo za dokumentarac na DVD-ju, a ne i za tekstove pesama.
Dok Tegan, svojim pesama i tekstovima, nameće zreliji stil od svoje sestre, Sara ima direktniji pristup. Njene pesme kao što je „Hop a Plane“ imaju aranžmane koji podsećaju na pop-pank, čak i na emo stil.
I danas je situacija sa ovim bliznakinjama ista kao i ranije: dosta vremena provode na turnejama i koncertima, spremaju nove pesme i novi album, a sasvim je moguće i još neko DVD izdanje. U jednom intervjuu datom u februaru 2009, sestre su rekle da će nov album izaći tokom godine (negde na jesen), a da će na njemu da zajednički rade na pesmama, odnosno da će obe potpisati, ako ne sve, onda veliki broj tekstova, za razliku od dosadašnje prakse gde bi obično jedna od njih napravila pesmu.
Budući planovi Tegan i Sare su, prema tom intervjuu, sadržani u četiri tačke, koje u originalu glase:
Muzika... 
