(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
TE NAUČIH...
Ponekad bih crne boje
Što se tuđe oko mene vijore
Da obojim boj’ma svojim.
Maaa, ne bih ja ni da ih brojim
Već bih, ‘nako, punih šaka
Da ih prospem međ’ crnilo
Što ga znadem i ne znadem.
Ali crna boja neće
Da zagrli drugu boju.
Što god s crnim da se bori
Na bojištu od svih boja
Bitku gubi,
Pa i moja.
Te naučih…
Ponekad baš jako želim
Da zalijem želje tuđe
Po zemljama suvim, tvrdim
Sve se mislim, možda nikne
I izdanak neki mladi,
Pa da crna boja sedi
A šareniš da je hladi.
Ali crne boje neće.
Crna život kopa, seče.
Te naučih….
Ponekad bih život-strašću
Da oživim crne boje,
Da nasmejem mrgud ljude,
Da podelim malo sreće
Ali crne boje neće.
Svaki pramen boje druge
Crno guta.
Svaka joj se druga boja
Da ne bude povređena
Sklanja s puta.
Samo crna, k’o kraljica
Pustim gradom nebojenim
Virtualnim i realnim
Ulicama ljudskim luta.
Te naučih….da u mračnim ulicama, ljudskih duša lavirintu, samo crna boja živi i sama se sebi divi
Za crnilo svoje uvek nekog drugog pljuje, krivi.
Svaka boja crnu ima,
Ali crna samo sebe.
PS Dobro jutro......
pa na arbajt 
Eto moje prosute boje su nekome izbledele crnu a onda se meni vratile kao bumerang. 
od 
pa rekoh da zapišem, da ne zaboravim 
