Otkako se vratio iz tatarskog zarobljeništva. Milkoš se bio promenio zaozbilj, govorili su sopoćari. Nabolje ili nagore, ne zna se, jedni su govorili ovako, drugi onako. A treći? Postoje li uopšte ili nam to humljani pergovački pune glave brbljarijama pustim...
Milkoš bejaše zlatar, jedan od onih kakovih je bilo sve više, koji nikada zlata nisu ni videli. Radio je u običnoj mjedi, nekakve intruzije i tomikate, a na radnji mu nije ni pisalo zlatar, jer za koga? Za onih pet-šest popova s Žiče, koji i sami znaju čitati jedva nešto?
Imao je kćer, ali ju je davno dao u kraljev jarem, na što je bio jako ponosan, sve dok mu drugi nisu rekli da naš kralj nema jarem, da to imaju Crni Morci (da to nisu oni treći, sačuvaj Bože?), dole s mora, i sad čestito ne zna gde mu je kćer.
„Tako ti i treba kad si...“, rekla mu je žena i dodala: „Da Bog da te Tatari odneli.“
I stvarno, leta Gospodnjeg 1202. dođoše Tatari. O njima se i ranije puno pričalo, toliko da su ljudi počeli misliti kako su to puste priče. Ali nisu bile puste, upali su na svojim konjićima u Kraljevstvo, naterali kralja Vukana u bežaniju, jedva se bio spasio, uz pomoć vradžbine, vele neki. I do grada su Tatari došli, ulogorili se na dan, ali nisu napadali, i otišli su do jutra, jer oni nikada i nisu predugo na jednom mestu. Popljačkali su par sela preko Zete, a onda pred očima sopoćana izvodili ludorije na konjima svojim baduljastim i strelicama gađali ravno u sunce, jer bili su na glasu kao strašno dobri strelci.
I Milkoš je sve to gledao, pa se popeo na krunište zida da bolje vidi – i pao sa zidina među Tatare! Završio u zarobljeništvu kao jedini iz grada, Tatari ga vezali za jednog od svojih konja pa ga poveli za sobom kad su odlazili; Milkoš ih je onako vezan jedva sledio, činio se kao da će pasti, da će ga životinja povući po zemlji i trbušinu mu oderati. I nestao je s Tatarima u šumi...
Vratio se nakon tri dana, kao Isus. Trbušina mu nije bila oderana, bio je čitav, ali go k'o od majke rođen. Čelo su mu oslikali nekim čudnim tatarskim znakom, poput ptice koja spava u letu. Nije se dalo oprati i taj znak je ostao Milkošu do kraja svih njegovih krajeva. Prvo ga se stidio i nosio šepenak gde god da je išao, a onda je poslao sve u geznu matu, šta god da mu to značilo...
I inače se bio promenio. Postao je ili jako šutljiv ili jezik ne može zaustaviti - pa priča kako će vratiti svoju kćer u čijem god jaremu da je, i kako zna za sigurno gde ima pravog zlata, žutog ko viline kose.
Ubrzo se pročulo i to da kad niko ne gleda jede presno meso - nekakve žljundre i kučine tatarske. I da mu se ptica tatarska nekad odlepi s čela, pa mu leti oko glave do večeri. A da uveče sam sebi pušta krv i ispija je jušno pre nego legne. Da svake noći sanja na tatarskom i da poludi kad čuje kukurikanje petla.
I govorilo se da se promenio zaozbilj. Nabolje ili nagore, ne zna se. Jedni kažu ovako, drugo onako.
Čekamo na treće.
.
) se baš lepo rimuje za zlatom