(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
TATAAAAAAA
“Tata”……doziva mazno ……
”Molim ćero, šta ti treba” odgovara Maca izverzirano.
“Tata, hajde da idemo na Savu sa sankama I Mešom. Znaš, onako svi zajedno”.
Maca ćuti. kupuje vreme……..ja ćutim, neću da mu pomognem…znam da mrzi zimu…..pre ću ćeri da priteknem u pomoć…….ako joj zatreba, ali mislim da neće trebati.
“Taaaaaaataaaaaa, baš bih volela, znaš kao kad sam bila mala…..ajdeeeeee, biće nam divno” trep,trep.
“Mnogo je hladno sine”
“Nije tata, obućićemo se….vidi kako je Meškica sretan” trep,trep I ruke mu obavija oko vrata……ono jeste da je ovaj blenta upiljio oči u Macu čim je čuo reč “Sava” I već gura glavu u njegovo krilo.
“Maco, I meni se ide”
Ustaje iz svoje fotelje, svi se osmehuju…….zaklela bih se da se čak I Meš smeje. Sin se ne oseća najbolje te neće sa nama.
Oblačimo se, gomila rekvizita I na kraju sanke…….stare oko 40 godina. Mi smo ih dobili od prijatelja kada su njihova deca odrasla. Na tim sankama su odrasla I naša deca. Uspesmo da se spakujemo u pasata sa sve tim velikim sankama koje ćera zagleda I konstatuje kako otac treba da ih sredi. Maca odgovara da su stare, bolje kupiti nove na šta ona odmah reaguje “Ne dolazi u obzir. To su najbolje sanke….kad ih središ I moja deca će se sankati na njima”. Bože, mladosti, lepa li si......i sretna u svojoj naivnosti.
Bilo je divno….čisto, belo, sjajno, pravo klizalište na kome smeh izvodi piruete. Veče za pamćenje ….škriputav sneg …..vesele oči ….. skakutavo krzno……evo ovako
Meš prvi put pokušava da vuče sanke. Malo je zbunjen
Drugi pokušaj........već je skapirao
i prica sa video klipovima
