U pustinji, gde dan počinje bez obećanja, a vetar nosi više peska nego reči, Beduin pali vatru.
Ne da bi se ugrejao - sunce već to čini bez milosti - nego da bi skuvao čaj. Jer čaj je ono što
ostaje kad sve drugo nestane.
Njegov sin, bosonog i radoznao, donosi vodu iz bunara udaljenog sat hoda. Voda je topla, ali
to nikome ne smeta. U čajnik ide crni čaj, šaka nane i šećer - mnogo šećera. Jer dan je gorak,
a život još više, pa se slatkoća dodaje unapred, kao protivteža.
Dok čaj ključa, Beduin ne govori. Gleda horizont, kao da tamo traži odgovor koji već zna.
Njegova žena, u senci šatora od kozje dlake, mesi hleb. Deca se smeju, iako nemaju igračke.
Imaju pesak. Imaju jedno drugo.
Kad čaj bude gotov, sipa se u male čaše.
Prva runda je za goste, ako ih ima. Ako nema, pije se u tišini, ali nikad sam. Jer čaj je poziv.
Na razgovor, na sećanje, na postojanje.
U tom trenutku, dok sunce prži, a čaj puši, Beduin zna: nije bogat, ali ima čaj.
I vetar.
I nebo koje ne pita ništa, ali sve vidi.
"Tashrab shay"* kaže tiho, kao da poziva i sebe i svet da još malo postoje...
*„Tašrab šaj?“ znači: "Da li želite da pijete čaj?" - na arapskom