Tamo neka pesma

Nemoraš mi ništa reći
Savim dobro znam
Doći će dan
Kada ću ostati sam.
Svoje sam dobro
Sve podelio
I kapom i šakom
Ostavio za sebe samo loše
Ono što me jede
Sa prvim mrakom.

Nema potrebe
Nemoj me žaliti
Ni ja ne žalim sebe
Niko me nije terao
Nisam morao
Put sam svoj sam birao
Uvek delio, množio
Nikad sabirao.

Oduvek živim u svom
Šarenom svetu
U kome padaju konfete
I rastu šećerleme
Planine zidam
Od ćeten alve
I letim slobodno
Na krilima
Stare slave.

Teško ćeš me razumeti
Živeti tako
Treba umeti
Treba biti ličan
I neobičan
Ali ne za sebe
Već za druge
Treba voleti
Ptice, ribe i ljude
Treba voleti sreće i
I voleti tuge.

Zato kada me jednom
Slučajno sretneš
U nepoznatom gradu
Nemoj me žaliti
Nasmej se samo
I tiho promrmljaj
Sebi u bradu
Ovo je deo mog srca
Što besciljno luta
I gaji mi nadu.
A ja
Ja ću to kraičkom oka
Primetiti
I svim srcem misao tvoju
Osetiti.

 

[zxy]

Ovaj naslov pristaje samo poslednjoj strofi koja jeste "tamo neka" hipotetička predpostavka reda radi inače je ova pesma ona ozbiljna istina o sebi koja se oduvek sluti i živi ,koja je sudbinom u sam karakter ugradjena i stoga neizbežna ma šta o njoj mislili.Ali kad prestane da sliku svoju traži po tudjim glavama poslednja strofa koju bi autor mogao ovoj pesmi dopisati bila bi neka vrsta ode radosti koja ovakav život tiho prati i na kraju se definitivno desi i objavi.

 

[Riada]

Meni ovo nije "Tamo neka pesma", meni je ovo sjajna pjesma