Ponekad mi vetar donese neki glas i natera me da verujem u bajku o jednoj vanvremenskoj ljubavi koja ruši granice i traži svoj spokoj u nekom vremenu koje tek dolazi. Uči me da budem strpljiva i hrabra, da nikad ne odustajem i ne uplašim se poraza. Najveći poraz bi bio okrenuti joj ledja jer znam da pobeći od sebe i nije neko rješenje. Jer, ljubav ne počiva u drugima, nju nosimo u sebi svako na svoj način, onako kako najbolje znamo. Čak i sada, posle toliko vremena naši se svetovi dodirnu i želje popnu visoko do zvezda. Ali smo još uvek okrenuti svako svom svetu, svako u svom vremenu, na istim stazama, u istoj igri strasti, na rubu provalije i čekamo…kad bi samo znali, šta ...
a ja ti darujem dušu i purpurne zalaske, tamo u svetu koji te uspavljuje, kad oslušneš svoj život i potražiš me, biće to dan kad će prestati sve ...
a ja ti darujem dušu i purpurne zalaske, tamo u svetu koji te uspavljuje, kad oslušneš svoj život i potražiš me, biće to dan kad će prestati sve ...
