Такничење

[Hari Poter]

У животу се склањају од објективне одговорности, заправо ми се то чини као један супротан процес. Човек кои има свест не може бити срећан? Неки поправљају исправљају и бактеријама разграђују пластику,
неки пију, сдрогирају, буду поткупљиви и лоши и такниче се, бришу боље од себе, укидају, мењају... после их срамота и притаје се ко пувањак јер срамота живи дуже.
Дал још неки живимо,
ил се за живот само и не престано боримо !?

 

[PogledSProzora]

Svetlucaš mi, ali ne trepćeš….

Ponekad mi se učini da te stigne istina, ali je ne primiš. Kao da znaš da znaš, pa se praviš da ne znaš….
Ne pišeš ti zbog sveta…
Pišeš meni, kad misliš da ne gledam…
Znam kad se sakriješ iza velikih reči, to ti je kao kad dete obuče tatin kaput pa misli da je odraslo.
A svejedno se spotakne kad potrči….
I neću ti reći da sam tu…
Neću lajkovati…
Neću ti ostaviti srce….
Al znaćeš…
Zato što ćeš osetiti onu tišinu koja ostane kad neko zna da znaš….
I ako te bude sramota, to je tvoj odgovor.
Ako te zaboli, to je tvoj kraj.
Ako ti se zadrži osmeh, onda je možda… još nije gotovo.
A ako sutra napišeš nešto bez velikih reči, onda ću znati da si stigao.
Ne meni…
Sebi..