Bili smo duboko u neprijateljskoj teritoriji na tajnom zadatku.
Zadatak je bio da se srusi most, zila kucavica preko koje je isla sva municija, hrana, plen od pljacke...
Misija je bila zahtevna pripremali smo se vise od mesec dana samo za ovaj zadatak.
Iskocili smo iz aviona na nekih 120 kilometara od cilja. Ostatak je trebalo prevaliti peske u roku od 4 dana.
Sa sobom smo nosili samo najosnovnije, hranu, vodu i oruzje.
Dodatno smo morali da nosimo samostrele u slucaju bilo kakve tihe likvidacije.
Put nije ni malo bio lagan, vreme nam nije islo na ruku. Bilo je vrelo i toplo leto. Kretali smo se samo nocu,
izbegavajuci silnu omladinu koja je spas od vrucine trazila van gradova i sela do ranih jutarnjih sati.
Nije sve islo po planu. Bile su dodatne patrole koje su kruzile po okolini. Da bi ostali neprimeceni kretali smo se po
najnepristupacnijim predelima. A tempo smo morali da odrzimo. U jednom trenutku grupa zalutalih omladinaca je krenula u nasem smeru.
Onako pijani su se garant zagubili u sumi i lutali su.
Vrh patrole je bio spreman na gotovs da eliminise pretnju. Srecom po njih nisu nas primetili onako dobro maskirane i na brzinu skrivene po jarkovima, rupama, iza kamenja i drveca.
Nastavili smo dalje.
Na 20 km od mosta nas je cekao jatak sa hranom i preko potrebnom vodom.
Bio je to jedan mali dan odmora, jer vec te noci nastavljamo ka mostu.
Prva ozbiljna gozba nakon 7 dana tumaranja po bespucu, casa vina, ratluk od ruze i pogled na njene bujne grudi su upotpunili dogadjaj.
Nabavila nam je prevoz, lazna dokumenta i detaljne informacije o strazi, kretanju vojnika i njihovim navikama.
Mesovita grupa smo i delovali smo kao tri bracna para koja idu u vecernji provod.
Bila je kisa i pomalo olujno vreme idealno za akciju.
Na 1 km od mosta smo izasli i otisli do kafica gde nas je cekao drugi jatak sa eksplozivom i oruzjem.
Kafic je bio relativno blizu mosta. Eksploziv i detonator su bili u torbi umotani u najlon.
Na nekih 200tinak metara od mosta sam primetio teretni brod, uz malo muke sam otplivao do njega i zakacio se.
Popeo sam se na jedan od nosecih stubova i prikacio sam eksploziv. Vreme je bilo jednako vecnosti.
Na minimum dva stuba sam postavio eksploziv. Sa detonatorom u ruci kretao sam se pri obali, resen da se spustim nizvodno izadjem, aktiviram i bum.
Primecen sam na nekih 20 tak metara od mosta. Ne caseci aktivirao sam eksploziv. Udarni talas je bio toliko jak da sam polusvestan poceo da plutam po reci.
Osetio sam njene ruke kako su uvatile kragnu moje kosulje i vukle me ka obali.
Nije to bila obicna zena, to je bila ajkula.
Zacuo sam rafale mitraljeza. Dzeni je otpocela paljbu iz mitraljeza pokrivajuci nas dok smo se izvlacili.
Mitraljez je u njenim rukama bio najfinija violina, mala maca koja je zadovoljno prela.
Svojim rafalima je sekla neprijatelja ko klasje zita sa najostrijom kosom.
Nisam siguran da li su bili pobozni i verovali u raj i pakao. Ako i nisu Dzeni im je verodostojno pokazala kako pakao izgleda.
Izvukli smo se u sporednu ulicicu, zadatak je izvrsen, a nama je ostala duga borba da se vratimo kuci.
Zadatak je bio da se srusi most, zila kucavica preko koje je isla sva municija, hrana, plen od pljacke...
Misija je bila zahtevna pripremali smo se vise od mesec dana samo za ovaj zadatak.
Iskocili smo iz aviona na nekih 120 kilometara od cilja. Ostatak je trebalo prevaliti peske u roku od 4 dana.
Sa sobom smo nosili samo najosnovnije, hranu, vodu i oruzje.
Dodatno smo morali da nosimo samostrele u slucaju bilo kakve tihe likvidacije.
Put nije ni malo bio lagan, vreme nam nije islo na ruku. Bilo je vrelo i toplo leto. Kretali smo se samo nocu,
izbegavajuci silnu omladinu koja je spas od vrucine trazila van gradova i sela do ranih jutarnjih sati.
Nije sve islo po planu. Bile su dodatne patrole koje su kruzile po okolini. Da bi ostali neprimeceni kretali smo se po
najnepristupacnijim predelima. A tempo smo morali da odrzimo. U jednom trenutku grupa zalutalih omladinaca je krenula u nasem smeru.
Onako pijani su se garant zagubili u sumi i lutali su.
Vrh patrole je bio spreman na gotovs da eliminise pretnju. Srecom po njih nisu nas primetili onako dobro maskirane i na brzinu skrivene po jarkovima, rupama, iza kamenja i drveca.
Nastavili smo dalje.
Na 20 km od mosta nas je cekao jatak sa hranom i preko potrebnom vodom.
Bio je to jedan mali dan odmora, jer vec te noci nastavljamo ka mostu.
Prva ozbiljna gozba nakon 7 dana tumaranja po bespucu, casa vina, ratluk od ruze i pogled na njene bujne grudi su upotpunili dogadjaj.
Nabavila nam je prevoz, lazna dokumenta i detaljne informacije o strazi, kretanju vojnika i njihovim navikama.
Mesovita grupa smo i delovali smo kao tri bracna para koja idu u vecernji provod.
Bila je kisa i pomalo olujno vreme idealno za akciju.
Na 1 km od mosta smo izasli i otisli do kafica gde nas je cekao drugi jatak sa eksplozivom i oruzjem.
Kafic je bio relativno blizu mosta. Eksploziv i detonator su bili u torbi umotani u najlon.
Na nekih 200tinak metara od mosta sam primetio teretni brod, uz malo muke sam otplivao do njega i zakacio se.
Popeo sam se na jedan od nosecih stubova i prikacio sam eksploziv. Vreme je bilo jednako vecnosti.
Na minimum dva stuba sam postavio eksploziv. Sa detonatorom u ruci kretao sam se pri obali, resen da se spustim nizvodno izadjem, aktiviram i bum.
Primecen sam na nekih 20 tak metara od mosta. Ne caseci aktivirao sam eksploziv. Udarni talas je bio toliko jak da sam polusvestan poceo da plutam po reci.
Osetio sam njene ruke kako su uvatile kragnu moje kosulje i vukle me ka obali.
Nije to bila obicna zena, to je bila ajkula.
Zacuo sam rafale mitraljeza. Dzeni je otpocela paljbu iz mitraljeza pokrivajuci nas dok smo se izvlacili.
Mitraljez je u njenim rukama bio najfinija violina, mala maca koja je zadovoljno prela.
Svojim rafalima je sekla neprijatelja ko klasje zita sa najostrijom kosom.
Nisam siguran da li su bili pobozni i verovali u raj i pakao. Ako i nisu Dzeni im je verodostojno pokazala kako pakao izgleda.
Izvukli smo se u sporednu ulicicu, zadatak je izvrsen, a nama je ostala duga borba da se vratimo kuci.
