Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu čuva danas rukopis Ive Andrića, "Konac komedije", koji spada u grupu "napuštenih rukopisa" a sve u "Ličnom fondu Ive Andrića". Ne zna se tačno kada je napisana, jer rukopis nije datiran, ali po nekim karakteristikama teksta, koji je istovetan sa sačuvanom prepiskom iz tog vremena, sa dosta sigurnosti se može zaključiti da pripada ranom razdoblju Andrićevog stvaranja, 1914.-1918. god.
Na rano razdoblje ukazuje i to da se Andrić jedino u mladosti zanimao za dramaturgiju, pa je čak pisao i pozorišnu kritiku. Mladi Andrić je svoj prvi i jedini dramaturški pokušaj dao na uvid iskusnom i tada najuglednijem dramskom piscu, Ivi Vojnoviću, sa kojim je bio u svakodnevnom prisnom i prijateljskom kontaktu, kako i ne bi kad su živeli pod istim krovom.
Rukopis "Konac komedije" je sačuvan u celini i potpisan punim imenom i prezimenom Ive Andrića. Pisan je rukom, latinicom, mastilom na šest listova papira, formata 21 x 17cm.
Mladi Andrić je boravio u Krakovu 1914. godine, gde se kao siromašan student mogao osećati kao "varvarin i pučanin". Stanovao je u Bonerovskoj ulici kod porodice Ižikovski (Iržykowski), čija je jedna kći Jelena bila pijanistkinja. Činjenica je da se devojka po imenu Jelena nastanila u Andrićevoj ličnoj mistici, da bi kasnije postala središte pesnikove unutrašnje teritorije, magična i mistična konstanta u njegovom lirskom mikrokozmu (Ex ponto).
Od - "Koga ljubi sada ona mlada žena?"
Do - "Kuda ćeš Jelena?"
Od - priviđenja: "Žena koja je dolazila, imala je njen hod; druga je imala njenu haljinu"...
Do - "Jelena - žena koje nema"
Od - "Nepomućena radost života"
Do - "Nevjerna žena"...
Jelena nije bila u stanju da pronikne u jezgro pesnikove duše, bila je prokletstvo i iskušenje kojeg se otresao i oslobodio, ali čiji trag iz sebe nikada nije izbacio. Jelena mu se do kraja života priviđala i vraćala po nekom tajanstvenom, samo njima znanom putu, kao senka neke davne ljubavi iza koje je ostalo samo setno sećanje, promašen i neostvaren život...
Divan i neobičan podatak je da se među papirima i rukopisima nađenim posle smrti Ive Andrića, zajedno sa jednočinkom "Konac komedije", nalazilo i pismo Jelene Ižikovske, tada već "stare udove", u kome čestita Andriću na Nobelovoj nagradi i podseća ga na Krakov i na Bonerovsku ulicu u kojoj su se nekad sreli i rastali...
Na rano razdoblje ukazuje i to da se Andrić jedino u mladosti zanimao za dramaturgiju, pa je čak pisao i pozorišnu kritiku. Mladi Andrić je svoj prvi i jedini dramaturški pokušaj dao na uvid iskusnom i tada najuglednijem dramskom piscu, Ivi Vojnoviću, sa kojim je bio u svakodnevnom prisnom i prijateljskom kontaktu, kako i ne bi kad su živeli pod istim krovom.
Rukopis "Konac komedije" je sačuvan u celini i potpisan punim imenom i prezimenom Ive Andrića. Pisan je rukom, latinicom, mastilom na šest listova papira, formata 21 x 17cm.
Mladi Andrić je boravio u Krakovu 1914. godine, gde se kao siromašan student mogao osećati kao "varvarin i pučanin". Stanovao je u Bonerovskoj ulici kod porodice Ižikovski (Iržykowski), čija je jedna kći Jelena bila pijanistkinja. Činjenica je da se devojka po imenu Jelena nastanila u Andrićevoj ličnoj mistici, da bi kasnije postala središte pesnikove unutrašnje teritorije, magična i mistična konstanta u njegovom lirskom mikrokozmu (Ex ponto).
Od - "Koga ljubi sada ona mlada žena?"
Do - "Kuda ćeš Jelena?"
Od - priviđenja: "Žena koja je dolazila, imala je njen hod; druga je imala njenu haljinu"...
Do - "Jelena - žena koje nema"
Od - "Nepomućena radost života"
Do - "Nevjerna žena"...
Jelena nije bila u stanju da pronikne u jezgro pesnikove duše, bila je prokletstvo i iskušenje kojeg se otresao i oslobodio, ali čiji trag iz sebe nikada nije izbacio. Jelena mu se do kraja života priviđala i vraćala po nekom tajanstvenom, samo njima znanom putu, kao senka neke davne ljubavi iza koje je ostalo samo setno sećanje, promašen i neostvaren život...
Divan i neobičan podatak je da se među papirima i rukopisima nađenim posle smrti Ive Andrića, zajedno sa jednočinkom "Konac komedije", nalazilo i pismo Jelene Ižikovske, tada već "stare udove", u kome čestita Andriću na Nobelovoj nagradi i podseća ga na Krakov i na Bonerovsku ulicu u kojoj su se nekad sreli i rastali...
