Tajna koju su komunisti krili

[Nina]

U “Zborniku dokumenata i podataka u Narodnoslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, koje je izdao Vojnoistorijski institut u Beogradu”. Petar Baćović 13. marta izveštava Mihailovića:„Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića, u kojoj je pored domaćih Bosanaca bilo i Crnogoraca, razbijena je i rasturena. Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: “Smrt fašizmu”!

Par dana kasnije, 18. marta Petar Baćović izveštava Mihailovića: „Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bili zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu… Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.”

Operacija Vajs

Elem, dok su se četnici borili u ovoj operaciji na strani Italijana, u želji da likvidiraju komunistički pokret, u to vreme je Broz ostvario kontakte sa Vermahtom, i u želji da likvidira četnički pokret, poslao u sred Bitke na Neretvi svoju delegaciju na pregovore sa Nemcima!
Radi bolje vremenske orijentacije, recimo, depeše Petra Baćovića koje su predočene na početku teksta su Draži Mihailoviću poslate 13. i 18. marta 1943., a sastanak Titove delegacije sa Nemcima se desio 11. marta u Gornjem Vakufu, produžen 14. marta u Sarajevu, a finiširan krajem marta sastankom u glavnom gradu NDH!

Vrhovni štab je, preko svojih ovlašćenih predstavnika (partizanske delegacije koju su činili Vladimir Velebit, Milovan Đilas i Koča Popović), nemačkoj strani u Gornjem Vakufu (komandantu 717. pešadijske divizije) 11. marta 1943. predložio: „1) U datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese i jedne i druge strane. Prema tome, u obostranom je interesu da neprijateljstva budu obustavljena. U vezi s tim, njemačka komanda i ova delegacija morale bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravcima ekonomskih i drugih interesa; 2) NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima; 3) U toku trajanja pregovora o svim ovim tačkama predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i snaga NOVJ“.

Što se tiče druge tačke, o preciziranju predloga o eventualnoj zoni i pravcima ekonomskih i drugih interesa Vrhovnog štaba i nacista, bitno je napomenuti o nemačkoj ponudi za Sandžak kao „budućoj partizanskoj teritoriji“ koju Mišo Leković, u knjizi “Martovski pregovori”, dovodi u vezu sa ponudom koju je navodno general Horstenau preko Marijana Stilinovića uputio partizanima još u avgustu 1942. godine. Naime, njemački general je tom prilikom ponudio partizanima jednu teritoriju „da se oni kao najjača vojna snaga na Balkanu primire, da će ih Nemci tolerisati, i da će na toj teritoriji partizani biti suvereni“, a zauzvrat, partizani bi dozvolili Njemcima nesmetano korišćenje sirovina i njihov izvoz u Rajh.

Dok se Tito na Neretvi vojnički i propagandno borio protiv saradnika okupatora, njegovi predstavnici Milovan Đilas i Vladimir Velebit su se u Zagrebu sreli sa tim istim okupatorima i predložili im saradnju. Istoričar Branko Petranović se o suštini vođenih pregovora u Zagrebu poziva na američkog istoričara Voltera Robertsa (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Njujork, 1973.g.) gde je Roberts tvrdio sledeće: “Partizanska delegacija je naglasila da partizani nemaju razloga da se bore protiv nemačke vojske”, i da “jedino žele da se bore protiv četnika”, te da će se “boriti i protiv Britanaca ukoliko se ovi docnije iskrcaju u Jugoslaviji!”

Tekstovi na linku su iz knjige“Bitke na Neretvi i Sutjesci 1943.g.- kontroverze i otvorena pitanja” koju je napisala dr. Mirjana Zorić, profesorka istorije na Vojnoj akademiji u Beogradu. Ceo tekst na linku
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...-bitke-na-neretvi-cetnici-spasavali-partizane

 

[Koča]

Реално све бајке о "антифашизму", "народноослободилачком покрету" итд одавно су пале у воду...

Ову епизоду можда је најбоље описао британски обавештајац Мајкл Лиз у својој књизи Силовање Србије

Martovski pregovori

"U martu 1943. Titovi emisari odrzali su niz sastanaka sa visim nemackim oficirima. Ove sastanke detaljno je opisao Milovan Djilas u svojim zapisima. Djilas i jos dve vodece partizanske licnosti Vladimir Velebit i Kosta Popovic proveli su nekoliko nedelja sa visim nemackim oficirima uzivajuci provodjenje pod zastitom, prevoz i smestaj, koje su im obezbedile sile Osovine u Sarajevu i Zagrebu.

Svi donedavni partizanski istoricari su tvrdili da su ovi sastanci odrzavani radi razgovora o zameni ratnih zarobljenika. Medjutim, nikada ni partizani ni Nemci nisu bili u pregovorima o razmeni zarobljenika na visokom nivou. Nemci su ubijali ''bandite'' smatrajuci to sasvim normalnim, a partizani su isto tako ubijali svoje neprijatelje, cak i kada bi ih zarobili. Svaka takva razmena obavljala bi se na nivou voda ili cete - ne na nivou Djilasa i visih nemackih oficira.

Svrha sastanaka bila je, naravno, rasprava o situaciji koja je, u to vreme, postavila pred partizane samrtnicki problem. Oni su ocito znali iz medjunarodne komunisticke spijunske mreze - ako ne od Klagmana u SOE u Kairu ili Filbija u MI6/SIS ili Burgesa u Forin ofisu, koji je igrao ulogu u Ratnom savetu i BBC-u da komanda za Srednji istok bese raspolozena da --potakne-- aktivnosti pokreta otpora sa povecanim zalihama. U toj fazi partizani nisu bili na listi mogucih primalaca, dok su Mihailovicevi lojalisti bili, po svoj prilici, na samom vrhu. Nadalje, pojacane aktivnosti pokreta otpora bile su logicna prethodnica nekoj invaziji na Sredozemlju - mozda na Jadranskoj obali Jugoslavije ili u Grckoj. Sovjeti su, medjutim ocajnicki nastojali da zadobiju poratni uticaj na Balkanu i da obezbede za sebe neku Jadransku luku.

Tito i Staljin morali su da se zabrinu zbog invazije zapadnih saveznika preko Grcke ili preko Jadranske obale, a uz pomoc vec planiranog ustanka Drazinih grupa, koje su predstavljale pesnicu njegove politike, koji bi komunistima onemogucili uspeh u planovima za ustanak, gradjanski rat i konacno preuzimanje vlasti.

Postojalo je tu cak i nesto vise. Ovi su pregovori predstavljali jedan od najbriljantnijih Titovih poteza. Njegove snage su bile suocene na Neretvi sa Stanisicevim i Djurisicevim crnogorskim cetnicima koji su sprecavali partizanske pokusaje da prodru u Sandzak i udju u Juznu Srbiju. Nadalje, Nemci su ga gonili. Pregovaranjem sa Nemcima i pristankom da ne vrsi sabotaze na pruzi Zagreb-Beograd, a ni na drugim komunikacijama, on je dobio odlaganje koje mu je bilo potrebno da koncentrise celokupne mobilne snage protiv dobro organizovanih crnogorskih cetnika.

Bio je to inspirativni takticki potez, ali sramnija kolaboracija sa Nemcima od svega onoga za sta je Mihailovic ikada bio optuzen.

Ovo ovde i nisu nova otkrica. Valter R. Roberts u knjizi Tito, Mihailovic i Saveznici 1941-1945 bavi se ovim dogadjajem. Isto to radi i Valter Hegen u knjizi Tajni front, te Milovan Djilas u Ratnim vremenima, ali sa malim kamufliranjem. Medjutim postoje snabdevaci prihvacene mudrosti koji bitku na Neretvi slikaju kao nesto herojsko. U stvari bio je to prljavi manevar gradjanskog rata.

Partizanski snabdevaci mudrosti takodje ignorisu cinjenicu da su ti isti cetnici u prvoj fazi naredne nemacke operacije ciscenja, bili internirani u logore za ratne zarobljenike u Grckoj. Od 12. do 15. maja bilo je opkoljeno, zarobljeno i internirano 5000 Stanisicevih i Djurisicevih cetnika kod Kolasina i 2000 cetnika u Sandzaku. Kada su sklonile njih, nemacke snage su krenule na partizane i opkolile ih u kanjonu Sutjeske oko 28.maja. Drugim recima, poznata Peta ofanziva iz partizanske legende pocela je protiv lojalista. Ipak, ti snabdevaci mudrosti hoce da mi poverujemo da su Nemci iskoristili lojaliste u ofanzivi protiv partizana.

Djilas, Popovic i Velebit razvukli su pregovore nekoliko nedelja da bi partizane oslobodili nemackog pritiska. Razgovarali su o predlogu, kako priznaje Djilas, da partizani preuzmu Sandzak kao svoju priznatu teritoriju i da podrze Nemce u drzanju obale protiv Saveznika. Tek u aprilu Hitler je odbacio pogodbu pod izgovorom da ne zeli da pregovara sa banditima.
Partizanski pregovaraci su se lepo provodili u Zagrebu. Velebit je posecivao roditelje, Djilas se vratio staroj ljubavi. Koca Popovic, sa francuskim obrazovanjem i gotovo paranoicnom anglofobijom, isprobavao je vestinu govorenja francuskog sa isto tako vatrenim nemackim oficirom koji je govorio francuski.

Mozda je najveca ironija Titov licni i privatni motiv za martovske pregovore. Nemci su drzali Hertu Has, Titovu drugu zenu i majku njegovog deteta. Tito je, u stvari, bese napustio kada je ona, iako noseca, pobegla sa jednim njegovim drugom, koji je bio od njega mladji dvadeset pet godina. Uprkos tome Tito je dogovorio oslobadjanje Herte Has kao nagradu kod ovih pregovora. Buduci da ih je partizanska propaganda namagarcila tvrdnjom da lojalisti saradjuju sa Nemcima, a ne partizani, vecina britanskih promatraca progutala je Titove reci da su Mihailovicevi vojnici zenskarosi, previdjajuci cinjenicu da je Tito tokom celog rata bio u drustvu drugarice.

Martovski pregovori, u stvari, nisu bili prvi takve vrste izmedju Tita i Nemaca. Nesto povrsniji kontakti poceli su avgusta 1942. kada su partizani zarobili inzenjera Hansa Ota u zapadnoj Bosni blizu Livna. Pregovori su obnovljeni 17. novembra, a daljnji razgovori nastavljeni krajem januara 1943. Tito se cak slozio da se sastane sa ustaskim pregovaracima Ante Pavelica 23.januara 1943, ali je nemacka ofanziva protiv ''republike'' u Bihacu to sprecila. Hans Ot je postao Titov bliski prijatelj, a Tito ga je koristio kao redovnu vezu sa Nemcima; ostao je s partizanima do kraja rata. Tito je s neprijateljima saradjivao bez rezervi. Imao je, medjutim, dobar osecaj za kamuflazu i za odvlacenje paznje sa sopstvene kolaboracije pustajuci u opticaj propagandnu kampanju o kolaboraciji lojalista. Takodje je smatrao mudrim da Hansa Ota likvidiraju posle rata.

Dokaz o partizanskoj kolaboraciji mart 1943. pruzile su beogradske vlasti. Tito se sve vise brinuo zbog glasina koje su kruzile o pregovorima s Nemcima iz mart 1943, pa je sluzbeni vojni istoricar Miso Lekovic bio ovlascen da istrazi ovaj skakljivi predmet do kraja. Objavio je knjigu posle Titove smrti, godine 1985. Ova knjiga predstavlja pravu potvrdu i optuzbu intezivne partizanske kolaboracije i pokazuje ogrmonu korist koju su od toga imali. Ona takodje pokazuje da je Titova jedina briga bio gradjanski rat protiv cetnika.Ovo je neoborivo. Lekovic je sasvim cist: sluzbeni partizanski istoricar koji objavljuje u Beogradu. Sava Bosnic je objavio sjajan prikaz knjige u ''Juznoslovenskim novinama'', sto u potpunosti unistava licemerje prihvacene mudrosti vezane za kolaboraciju.

Uzgred da kazemo, bilo je isto tako intezivnih pregovora izmedju esesovca i Titovih partizana u Sloveniji jula 1944. Njih je vodio Titov kasniji licni sekretar, dr Joze Vilfan, dok je sam Tito ziveo na Visu pod britanskom zastitom. Ovi su pregovori bili polisa osiguranja protiv saveznickog iskrcavanja u Veneciji Djuliji.

....Kao sto sam pisao na pocetku ovog dela, u ratovima, u pedantnom smislu, do kolaboracije dolazi povremeno - kod gerilskog ratovanja to je jos izrazitije. U Jugoslaviji pre decembra 1943. partizani su saradjivali sa silama Osovine mnogo intezivnije i probitacnije od bilo cega za sto je Mihailovic bio optuzivan. Mihailovic je prezirao nacin opstenja sa javnim mnjenjem u smislu pravljenja slucaja od partizana, a Britanci nisu nista uradili da mu pomognu da to uradi. Nasuprot tome partizani su koristili svoju nadmocnu masineriju da fabrikuju slucaj Mihailovic. Britanci su to prihvatili i objavljivali zato sto im je trebalo opravdanje za odluku da napuste Mihailovica. Vrlo jednostavno."

SILOVANJE SRBIJE Britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti 1943 -1944, BIGZ 1991

 

[Koča]

Видећемо шта је све страна штампа писала о овој, највећој колаборацији коју је једна страна у Југославији починила, нудећи Немцима и заједничку борбу против савезника уколико се искрцају....за почетак историчар наклоњен комунистима

Stevan K. Pavlović, „Yugoslavia", 1971. London

„Međutim, partizani su ipak dobili slobodan put na desnom boku četnika, koji je ostao neotkriven." Drugim rečima, partizani su porazili četnike u bici na Neretvi jer su im Nemci omogućili „slobodan put".

 

[Koča]

Titova saradnja sa Nemcima

Već početkom marta 1943. Tito je preko člana Politbiroa Centralnog komiteta KPJ Milovana Đilasa, komandanta svoje najelitnije jedinice, Prve proleterske brigade, Konstantina Popovića, i svog glavnog obaveštajca Vladimira Velebita, ponudio nemačkim vlastima u NDH sporazum o saradnji:

- Komanda NOVJ (Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije) smatra:

a) da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija morale bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa.

b) NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.

U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama, predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i NOVJ.

ZA PUŠTANjE iz zatvora NDH nekoliko svojih funkcionera, Titovi pregovarači su ponudili da na slobodu puste nekoliko folksdojčera iz Jajca, posadu jednog ustaškog aviona, jednog nemačkog majora, 25 zarobljenih nemačkih vojnika, oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira.

U toku ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:

- Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.

- Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.

- Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:551267-Titova-saradnja-sa-Nemcima

 

[Koča]

О понуди Јосипа Броза Немцима за заједничку борбу против савезника уколико се исркцају писала је светска штампа...код нас се крило све до 1980. када је то више било немогуће и када је унајмљен режимски историчар Мишо Лековић да све запакује у шарену лажу...међутим, дошло је до котнра-ефекта и Лековић је само открио детаље ове срамне колаборације која је пре свега била уперена прптив четника

Неки од комуниста касније нису крили да су били спремни да нападну савезнике, јер су у то време били убеђени да би савезници подржали четнике...с тога се ово свакако може сматрати највећом издајом у Другом светском рату, једног "покрета" који се представљао "антифашистичким"

Prvi je, koliko nam je poznato, o njima pisao S. Klissold u knjizi „Whirlwind. An Account on Marschal Tito's Rise to Power", koja je 1949. objavljena u Njujorku.1

On navodi da je Tito bio spreman da se silom odupre invaziji angloameričkih trupa i da je „njegov delegat Velebit tajno posetio Zagreb radi pregovora s Nemcima o razmeni zarobljenika". Nemci su, tvrdi dalje Klis old, „detaljno ispitivali Velebita kako će se držati partizani u slučaju anglo-američkog iskrcavanja u Dalmaciji i, štaviše, dali su naslutiti mogućnost zajedničkog otpora nemačkom i partizanskom akcijom". Velebit je, međutim, bio oprezan — tvrdi Klisold — i zaključuje: „Tajna nagodba sa Nemcima bila je opasna igra. Ako bi se pojavila samo slutnja o takvom sporazumu, uništilo bi se odmah i za uvek dobro ime partizanskog pokreta"

 

[Koča]

1950. godine, u Beču i Linču je V. Hetl, (Wilhelm Hötl) pod pseudonimom Valter Hagen, objavio knjigu „Die geheime Front",2 u kojoj govori o pregovorima, nazvavši ih „interesantnom epizodom". Hetl je bio rukovodilac referata za Jugoslaviju u berlinskom Uredu VI Glavnog ureda bezbednosti Rajha i bliski prijatelj generala Horstenaua, koga je, pre njegovog samoubistva, posetio u zatvoru i od njega saznao o pregovorima s partizanima. Hetl najpre govori o pregovorima o razmeni zarobljenika vođenim između partizanskih i nemač- kih predstavnika posredstvom inženjera Hansa Ota, koga su partizani zarobili avgusta 1942. u Livnu. Pregovori koje je, potom, u proleće 1943, vodio u Zagrebu delegat Vrhovnog štaba V. Petrović (u stvari Vladimir Velebit), „Titov poverljivi opunomoćenik i njegov savetnik u spoljno-političkim pitanjima", doveli su, kako Hetl kaže, do „iznenađujućeg nastavka" — jer je Vrhovni štab NOVJ predložio zaključenje primirja. O tome Hetl kaže sledeće:

„Nakon nekoliko dana Petrović je generalu Glezu preneo čudnovatu izjavu da je on ustvari general Velebit i da ima zadatak da prenese ličnu Titovu poruku nemačkom vojnom komandovanju. Prema toj izjavi Tito je spreman da zaključi primirje pod sledećim uslovima: ukoliko su Nemci spremni da se obavežu da ga neće napadati u granicama jednog određenog područja, po mogućstvu u zapadnoj Bosni, tada će se on odreći širenja ustanka u drugim oblastima hrvatske države. Kao dokaz iskrenosti svojih namera narediće obustavljanje za određeno vreme svih terorističkih i sabotažnih akcija".

General Horstenau je, kako Hetl dalje navodi, ozbiljno shvatio poruku, pridajući joj poseban značaj, i o njoj je obavestio nadležne organe. U novom razgovoru koji je zatražio, pošto je od Tita primio nove instrukcije, Velebit je Horstenauu „saopštio novu važnu Titovu ličnu poruku upućenu nemačkoj vladi". „Radilo se" — kaže Hetl — ,,o zvaničnoj ponudi Tita nemačkom komandovanju da u slučaju anglo-američkog iskrcavanja zajednički nastupaju sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj protiv snaga zapadnih sila koje bi se iskrcale na obalu." Dalji razgovori bili su, kako Hetl tvrdi, obustavljeni pošto je od Hitlera stigao odgovor da ,,sa pobunjenicima ne treba pregovarati, već da ih treba streljati". U vezi sa ovim pregovorima u Hetlovoj knjizi se govori i o hapšenju u Mađarskoj, u rejonu Pečuja, nekog kurira koji je navodno nosio Titu Staljinovu poruku da se ne dozvoli anglo-američko iskrcavanje na jadransku obalu.

 

[Koča]

Чак и хрватски партизан, касније хрватски "повјесничар" Душан Биланџић који зна само за кроато-комунистичку пропаганду у својим делима, пише:

Plašeći se eventualnog iskrcavanja saveznika preko Jadrana, Tito 12. studenoga 1943. javlja Moskvi: “Mi nećemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez naše suglasnosti i spremni smo da se suprotstavimo silom”.


Dušan Bilandžić, Hrvatska Moderna Povijest, Zagreb 1999, str. 151


Đilas u svojim memoarima :

„Nemci su nam stavili do znanja da će obustaviti operacije čim mi obustavimo diverzije na vozove u Slavoniji. Ali nikakav dogovor nije postignut ni tada ni kasnije“(15) . Od partizana je traženo da priznaju NDH ali su partizani odbili da razgovaraju o tome niti su pristali da obustave borbu protiv ustaša. Pregovarači su i u Zagrebu isticali da partizani neće dozvoliti iskrcavanje Saveznika:
„ Nismo se ustezali od izjava da bismo se tukli protiv Britanaca ukoliko se iskrcaju: Takve izjave nas nisu obavezivale, jer se Britanci još nisu ni iskrcali, a i držali smo da bismo se sa njima morali boriti ukoliko bi – kao što se još uvek dalo zaključiti iz njihove propagande i zvaničnih izjava – rušili našu vlast, odnosno pomagali uspostavu četničke vlasti."(16)

Đilas, Memoari, 1973

Да ли је било веће и срамније колаборације и издаје у Другом светском рату на нашим просторима?

 

[Koča]

Да видимо шта каже и сам Владимири Велебит