TAGORE

Čini mi se da sam te morao voleti…


Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stolećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.



R. Tagore
 
Kakva si da si,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.
Neka ti je i kosa raspletena,i razdeljak zamrsen,
i jelek otpucen,sta to mari.
Kakva si da si,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.

Dodji hitrim koracima po travi.
Ako rumenilo sa tvojih nogu nestane,jer je rosa
pala,ako se prstenovi oko tvojih nogu,rasire,ako biser poispada iz tvoje grivne,sta to mari.
Dodji hitrim koracima po travi.

Gle,oblaci se na nebu gomilaju.
Jata zdralova dolecu sa dalekih obala,i vetar duse na mahove preko pustinje.
Prestrasena marva bezi pojatama u delu.
Gle,oblaci se na nebu gomilaju.

Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga gizdanja-drsce i gasi se na vetru.
Ko vidi da na kapcima tvojim nema crnila?Oci su tvoje tamnije od tmurnih oblaka.
Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga gizdanja-drsce i gasi se na vetru.

Kakva si da si,dodji; na oklevaj pri oblacenju.
Ako venac za kosu tvoju nije jos ispleten,sta mari;ako lancic oko tvoga lakta nije zapucen,neka ga.
Nebo je pokriveno oblacima-pozno je.
Kakva si da si,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.

R.Tagore
 
GRADINAR 36

On mi došapnu: - Dragana, podigni oči svoje !
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: - Odlazi!
Ali on se ne pomače s mesta.
Stajao je preda mnom držeći obe ruke moje.
Rekoh mu: - Ostavi me! Ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho.
Pogledah ga i rekoh mu: - Neka te je sram!
Ali on ne hajaše za to.
Njegove mi usne dodirnuše obraz.
Uzdrhtah i rekoh mu: - Drznuo si se i suviše!
Ali on nije znao za stid.

Udenu u kosu moju jedan cvet.
A ja mu rekoh: -
Ne pomaže ti ništa!
Ali on stajaše tu nepomično.
Skide venac sa mog vrata i ode.
A ja plačem i pitam srce svoje:
- Zašto se ne vraća?
 
Begunica

Dodji, prolece,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca srece suma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dodji u naletima nemira usred lisca
i cveca koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noc,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugusenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao zice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kise.
Ona je bila krisom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeci se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho usla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okrece iglu u tisini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kise.
Jedan cas kisnog popodneva,
punog senki, pesme i tisine.
Nista drugo.

Te noci ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronasao sam reci
koje sam uzalud trazio vazdan.
Jest, iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmicu
sada kraj si kad mene.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.

Gazeci travu na stazi,zacuh:
''Poznajes li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Pocutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plac
imao vremena da nauci govor osmeha.
''Nekada'',
prosapta ona,
''govorio si da ces uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav''.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadasnji bol postao je vedrina''.

Srecan sam sto me ne gledas
vise sazaljivo.
Zlokobna car noci
i odjek mojih reci
koje kazuju zbogom,
prestrasene od ocajnog naglaska,
dovele su me do ivice placa.
Ali dan ce se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i nece biti vise vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguc?
Samilosna smrt buja
u samom srcu zivota,
obuzdavajuci njegovu ludu
zelju za trajanjem.
Burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
sumski pozar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid ce pokriti
ziva trava i cvece nasmejano
na suncu.
 
TAGORE-1.gif
 
Zasto se ugasi zizak?

Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sacuvam od vetra, zato se ugasi zizak.

Zasto uvenu cvet?

Pritisnuh ga na srce svoje strepeci od ljubavi , zato uvenu cvet.

Zasto usahnu reka?

Podigoh nasip da bih je sacuvao samo za sebe, zato usahnu reka.

Zasto puce struna na harfi?

Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu, zato prepuce struna.
 
Cuvam joj ruke,grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smijeh,
U narucju svome da joj otmem drazi
Da ispijem joj usne,slatke kao grijeh.

Ali ko ce nebu plavetnilo uzet'?
Ljepotu mi se dodirnuti htjelo.
Ali izmedju ruku ona mi ispuze;
U rukama mi osta samo tijelo.

Gdje je ona?Gdje je njezin svijet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako cu tijelom dodirnuti cvijet
Koji samo duh dotaknuti moze?
 
Gradinar - Rabindranat Tagore

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.
 
Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.
 
MOJE SRCE



Moje srce, ptica divljine ,
našlo je svoje nebo u tvojim očima.
One su kolevka jutra.
One su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo bespuće.
Pusti me samo da delim njegove oblake,
da širim krila u sjaju njegovoga sunca.

Tagore
 
AKO ME NIKADA NE POZOVEŠ

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Tagore
 
„Дан и ноћ, мојим жилама струји иста бујица живота што игра и струји у ритму света.
То је тај исти живот што кроз земни прах клија радошћу у безбројним влатима траве
и што шукља у шумним таласима лишћа и цвећа.
То је тај исти живот што се љуља у
океанској колевци рођења и смрти, у плими и осеци. Осећам да ми је удове узвисио тај додир светског жића.
А понос је мој од живог била векова што овога часа игра у мојој крви.“

- - - - - - - - - -

Ти испуњаваш моје мисли
Дан за даном
Поздрављам те у самоћи
Ван света
Ти си загосподарила
Мојим животом и смрћу.

Као сунце на изласку
Моја душа тебе нетремице гледа
Као једино око.
Ти личиш на узвишено небо,
Ја личим на бескрајно море
А између пун месец плави.

Ти си вечито спокојна
Ја сам без починка трајно
Па ипак на далеком хоризонту
Ми се стално срећемо.


 
Dunja je vec postavila, ali moram i ja:)


Dodji prolece smeli ljubavnice
zemljin,
neka zakuca srce suma,
nestrpljivo da se izrazi !
Dodji u naletima nemira
usred lisca i cveca
koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna,
baci se u noc,
u tamu vode,iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljenih klica !
Kao smeh munje,
urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugasenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu
malaksalu,
budi pobednik smrti !

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -



Oslobodi me veza svoje slasti!
ni kap vise toga vina od poljupca.
Ova magla od teskog tamjana gusi mi srce.
Otvori vrata i propusti jutarnji zrak.
izgubljen sam u tebi ,zarobljen u zagrljaju
tvoje neznosti.
oslobodi me svoje drazi
i povrati mi hrabrost
da ti ponudim svoje slobodno srce.


- - - - - - - - - -



Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se
raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kad mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne
daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce
i ona mi satire grudi.
 


Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za lelenje,
da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.
Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta,
da nemam krilatoga hata.
Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova,
kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena
u kući u kojoj boravim sam.


- - - - - - - - - -



Neka od mene ostane
samo toliko da bih te
mogao imenovati samo svojom.
Neka od moje volje ostane samo toliko
da bih te mogao svuda cutjeti, u svemu te naci
i ljubav ti svoju pruziti
svakog trenutka.
Neka od mene ostane samo toliko
da te nikada ne mogu zatajiti.
Neka od mojih snova ostane samo toliko,
da bi me sputavala tvoja volja
i da bi moj zivot ostvario tvoj cilj
neka mi ostane
spona tvoje ljubavi.

- - - - - - - - - -




Ali ko kaže da mene neće biti
tog jutra?
Ja ću se igrati u svim igrama onih koji žive.
Imaću nova imena i druge
ruke da me ljubavlju vežu.
Jer ja u svim vremenima
postojim i večito ću se na
suncu kretati.

Šta ako me se ne setiš?
Ako me nikad ne pozoveš,
podižući pogled ka zvezdama?
 
GandhiwithTagore-1.jpg

ГАНДИ МАХАРАЏА

Ми следбеници Махараџе Гандија
имамо једну заједничку особину:
Ми никад кесе своје не пунимо шићаром од сиротиње
и колена не сагибамо пред гаванима*.​
Кад киње нас
дигнуте песнице и претећим штапом,
ми им се смешимо и кажемо:
Ваш закрвављени укочени поглед
можда новорођенчад из сна трже
но како застрашити оне што незазорни су?
Наши говори су недвосмислени и једноставни,
без дипломатских обрта да им смисао искриве;
збуњујући казнени законик
они сасвим лако жртве приводе
капијама запта.
А кад они закрче капије запта
љага увреда с њих је спрана,
вековни њихови окови у прах падају
а на челу им жиг
Гандијевих благослова.

- Рабиндранат Тагоре​
 
Poslednja izmena:
Kad Minu Pored Mene
Gradinar 12.
Kad minu pored mene brzim koracima, dodirnu me rub njenih haljina. Sa nepoznatog ostrva jednoga srca zapahnu me iznenada topli dah proleća. Lepršanje jednog letimičnog dodira taknu me, i u magnovenju se izgubi kao otkinuta liska cveta koju goni vetar. Na moje srce pade kao uzdah njenog tela i njenoga srca.
 
Pesnik
Gradinar 2.
"Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi. Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?" "Veče je", reče pesnik, "pa osluškujem, jer me neko može zvati sa sela iako je dockan. Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para čežnjivih očiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo čutanje i za njih govorila. Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali života i posmatrao smrt i drugi svet? Večernjača nestaje. Tinjanje pogrebne vatre umire lagano na nemoj reci. Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće, pri svetlosti umornoga meseca. Kada bi neki putnik ostavio svoj dom i došao da probudi noć i pognute glave osluškivao žubor sutona koji bi mu na uho šaputao tajne života ako bih ja zatvorio svoja vrata i hteo da se oslobodim zemaljskih veza? Sta mari što moja kosa sedi. Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmladi i najstariji u tom selu. Jedni se osmejkuju slatko i prosto; Jedni lukavo namiguju očima. Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza koje se kriju u tami. Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam glavu o onome što će tek biti. Sa svima sam podjednako star; Šta mari onda što moja kosa sedi?"

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top