Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Тадић тражи смену Коларевића
Наравно, Лепи Бота не би ни приметио овај текст да га на то нијје упозорио његов још лепши гуру ( реч гуру у оригиналном значењу нема ништа са гурањем)
А како је све почело можете прочитати овде
DRAGAN KOLAREVIĆ: VREME JE ZA PRVI SRPSKI KULTURNI USTANAK
Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak
U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.
Reč je o igrokazu (predstava „Zoran Đinđić“ – Atelje 212) koji je gledao veoma mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali. Dok nastaje ovaj tekst (jun 2012) u Ateleju 2012. nema predstava, letnja je pauza, pa je to idelna prilika da se priča o nečemu čega nema.To je stari kominternovski metod: svi osuđuju nešto o čemu ništa ne znaju ili znaju iz desete ruke. Zašto tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj. Možda će ga oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća... Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu, Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu... da malo i te kulturne imperije sa hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana. Neka se Evropljni dive crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave. Frljnućem to Evropi.
Ko još takve predstave gleda, gde se igraju osim u Srbiji? Zašto smo mi bolji od ostalih? Baš bi bilo komično da se sa scene HNK glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Isto to bi mogao da kaže i onima u Londonu, Parizu, Rimu, Madridu... Pa možda i u Njujorku. Oni jedva čekaju da čuju kominternovsku propagandu.
„Bure baruta“ – o kako su ga hvalili i nagrađivali po miloševićevskoj Srbiji – postalo je crveno bure, puno krvi. Tačno, novija srpska istorija jeste bure, puno, ali srpske krvi, koju su prolili slovenački i hrvatski komunisti – reći će možda neko, a mi znamo ko je taj neko, ko se ne razume u ovu uzvišenu političku umetnost.
Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture”) uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci... Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturom biću.
Svim vodećim političarima u „regionu” su puna usta saradnje i pomirenja, a, sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji.
OKUPACIJA OD 1915. O pozorišnom đubretu na beogradskim i srpskim scenama časopis Drama je pisao iz broja u broj. Od toga izgleda nikakve koristi za srpsku kulturnu politiku. Sada je, reklo bi se, kap prelila čašu.
Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetstog rata. I nije tada počeo.
Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla.
Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu odlično je opisao nadareni prerano preminuli književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi od reda su govorili srpski jezik. Kada je najavljeno da će se Srpska vojska vratiti u Beograd 1918, glavni junak romana je tu vest radosno saopštio sestri: „Dolaze naši!“ A sestra mu je odgovorila: „Naši se neće vratiti!“ – jer su dva njena rođena brata, a njegovi ujaci, poginula u ratu.
Tako je to bilo, naši se nisu vratili 1918, svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i, umesto austrougraske, obukli su srpsku i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. I danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika.
Kao i 1915, tako je i 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti.
Proizvod tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim “institucijama kulture”, bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vredsnosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i šiptarske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili “savremenom” “angažovanom tematikom”, u njima su Srbi uvek u negativnom kontekstu, kao Crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski puk.
Наставља се...
Наравно, Лепи Бота не би ни приметио овај текст да га на то нијје упозорио његов још лепши гуру ( реч гуру у оригиналном значењу нема ништа са гурањем)
А како је све почело можете прочитати овде
DRAGAN KOLAREVIĆ: VREME JE ZA PRVI SRPSKI KULTURNI USTANAK
Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak
U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.
Reč je o igrokazu (predstava „Zoran Đinđić“ – Atelje 212) koji je gledao veoma mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali. Dok nastaje ovaj tekst (jun 2012) u Ateleju 2012. nema predstava, letnja je pauza, pa je to idelna prilika da se priča o nečemu čega nema.To je stari kominternovski metod: svi osuđuju nešto o čemu ništa ne znaju ili znaju iz desete ruke. Zašto tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj. Možda će ga oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća... Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu, Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu... da malo i te kulturne imperije sa hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana. Neka se Evropljni dive crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave. Frljnućem to Evropi.
Ko još takve predstave gleda, gde se igraju osim u Srbiji? Zašto smo mi bolji od ostalih? Baš bi bilo komično da se sa scene HNK glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Isto to bi mogao da kaže i onima u Londonu, Parizu, Rimu, Madridu... Pa možda i u Njujorku. Oni jedva čekaju da čuju kominternovsku propagandu.
„Bure baruta“ – o kako su ga hvalili i nagrađivali po miloševićevskoj Srbiji – postalo je crveno bure, puno krvi. Tačno, novija srpska istorija jeste bure, puno, ali srpske krvi, koju su prolili slovenački i hrvatski komunisti – reći će možda neko, a mi znamo ko je taj neko, ko se ne razume u ovu uzvišenu političku umetnost.
Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture”) uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci... Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturom biću.
Svim vodećim političarima u „regionu” su puna usta saradnje i pomirenja, a, sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji.
OKUPACIJA OD 1915. O pozorišnom đubretu na beogradskim i srpskim scenama časopis Drama je pisao iz broja u broj. Od toga izgleda nikakve koristi za srpsku kulturnu politiku. Sada je, reklo bi se, kap prelila čašu.
Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetstog rata. I nije tada počeo.
Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla.
Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu odlično je opisao nadareni prerano preminuli književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi od reda su govorili srpski jezik. Kada je najavljeno da će se Srpska vojska vratiti u Beograd 1918, glavni junak romana je tu vest radosno saopštio sestri: „Dolaze naši!“ A sestra mu je odgovorila: „Naši se neće vratiti!“ – jer su dva njena rođena brata, a njegovi ujaci, poginula u ratu.
Tako je to bilo, naši se nisu vratili 1918, svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i, umesto austrougraske, obukli su srpsku i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. I danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika.
Kao i 1915, tako je i 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti.
Proizvod tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim “institucijama kulture”, bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vredsnosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i šiptarske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili “savremenom” “angažovanom tematikom”, u njima su Srbi uvek u negativnom kontekstu, kao Crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski puk.
Наставља се...
