Dugo su državnici obe strane trivijalno izjavljivali da su im odnosi sa susedom prioritet, da Srbija i Hrvatska moraju imati najbolje moguće odnose, neki su čak govorili da je taj odnos već postignut. Uglavnom, većina tih nastojanja i pokušaja se završavala upravo na rečima izučenim iz udžbenika međunarodnih odnosa.
Što se Tadića tiče, njegova nastojanja su uvek bila jasna. Dugo je pružao ruku pomirenja i gutao raznorazne stvari ne bi li se situacija u odnosima dve zemlje poboljšala. Nažalost, u tom trenutku njegove napore nije imao ko da prepozna. Hrvatski zvaničnici na čelu sa Herr Mesićem su koristili Tadićeve izjave da potvrde svoje priče u maniru; "eto, rekao sam vam da su Srbi zločinci, vidite kako se sad izvinjavaju".
Sa druge strane recepcija Tadićevih poteza nije nije prolazila bolje ni na srpskoj strani. Pošto reciprociteta nije bilo sa hrvatske strane, Tadić je (bio) optuživan da srpskom narodu čini kontrauslugu i da to Hrvati koriste za svoje ciljeve.
Posmatrajući Josipovića u predizbornoj kampanji u meni se razvila određena doza optimizma. Ništa novo. Optimizam takve vrste osećam neretko i ponosan sam što ga uprkos svemu još uvek mogu osećati, mada je vremenom razum smirio ushićenje, jer su se mnogi slučajevi pokazali kao ćorci. Elokventni, odmereni i inteligentni Josipović mi se učinio kao čovek kojem shvatanje patriotizma i nacionalnog interesa prevazilazi podyebavanja tako često izgovarana od strane njegovog predhodnika.
Kada Tadić nije prisustvovao inauguraciji Josipovića i kada je stigla najava da se neće sresti ni na Brdu kraj Kranja, optimizam je ponovo počeo da bledi.
Međutim, vesti kao ove i činjenica da se Josipović i Tadić sastaju 3. put u 3 sedmice i da je već planiran 4. susret se samo može tumačiti kao iskreni pokušaj dvojice državnika da odnose dve zemlje podignu sa nivoa trivijalnog trabunjanja.
U toj salvi trabunjanja vrlo često se pominjao slučaj Nemaca i Francuza kao modela pomirenja. Naravno, u širokom luku se zaobilazila činjenica da su se nemački i francuski državnici sastajali nebrojeno mnogo puta da bi izgladili razlike. Zapravo, taj proces redovnih i čestih susreta još uvek traje - ne prođe ni mesec dana, a da nam se sa neke konferencije za štampu ne smeše Sarkozi i Merkel deleći zajedničke stavove.
Ukoliko bi se ovaj tempo nastavio i ukoliko bi bili napravljeni konkretni koraci u vidu povlačenja onih besmislenih tužbi, onda smatram da bi nova garda političara mogla da pokrene stvari sa nešto bržom dinamikom prvi put nakon rata. Naravno ne trebam ni napominjati u kolikoj meri pozdravljam takav razvoj situacije i koliko smatram da će Balkan biti jedno neuporedivo bolje mesto za život ukoliko se situacija između Srba i Hrvata konačno počne smirivati.
Jasno, ovo se mnogima neće svideti, ali bože moj, doći će i njima pamet nekad u glavu.
Što se Tadića tiče, njegova nastojanja su uvek bila jasna. Dugo je pružao ruku pomirenja i gutao raznorazne stvari ne bi li se situacija u odnosima dve zemlje poboljšala. Nažalost, u tom trenutku njegove napore nije imao ko da prepozna. Hrvatski zvaničnici na čelu sa Herr Mesićem su koristili Tadićeve izjave da potvrde svoje priče u maniru; "eto, rekao sam vam da su Srbi zločinci, vidite kako se sad izvinjavaju".
Sa druge strane recepcija Tadićevih poteza nije nije prolazila bolje ni na srpskoj strani. Pošto reciprociteta nije bilo sa hrvatske strane, Tadić je (bio) optuživan da srpskom narodu čini kontrauslugu i da to Hrvati koriste za svoje ciljeve.
Posmatrajući Josipovića u predizbornoj kampanji u meni se razvila određena doza optimizma. Ništa novo. Optimizam takve vrste osećam neretko i ponosan sam što ga uprkos svemu još uvek mogu osećati, mada je vremenom razum smirio ushićenje, jer su se mnogi slučajevi pokazali kao ćorci. Elokventni, odmereni i inteligentni Josipović mi se učinio kao čovek kojem shvatanje patriotizma i nacionalnog interesa prevazilazi podyebavanja tako često izgovarana od strane njegovog predhodnika.
Kada Tadić nije prisustvovao inauguraciji Josipovića i kada je stigla najava da se neće sresti ni na Brdu kraj Kranja, optimizam je ponovo počeo da bledi.
Međutim, vesti kao ove i činjenica da se Josipović i Tadić sastaju 3. put u 3 sedmice i da je već planiran 4. susret se samo može tumačiti kao iskreni pokušaj dvojice državnika da odnose dve zemlje podignu sa nivoa trivijalnog trabunjanja.
U toj salvi trabunjanja vrlo često se pominjao slučaj Nemaca i Francuza kao modela pomirenja. Naravno, u širokom luku se zaobilazila činjenica da su se nemački i francuski državnici sastajali nebrojeno mnogo puta da bi izgladili razlike. Zapravo, taj proces redovnih i čestih susreta još uvek traje - ne prođe ni mesec dana, a da nam se sa neke konferencije za štampu ne smeše Sarkozi i Merkel deleći zajedničke stavove.
Ukoliko bi se ovaj tempo nastavio i ukoliko bi bili napravljeni konkretni koraci u vidu povlačenja onih besmislenih tužbi, onda smatram da bi nova garda političara mogla da pokrene stvari sa nešto bržom dinamikom prvi put nakon rata. Naravno ne trebam ni napominjati u kolikoj meri pozdravljam takav razvoj situacije i koliko smatram da će Balkan biti jedno neuporedivo bolje mesto za život ukoliko se situacija između Srba i Hrvata konačno počne smirivati.
Jasno, ovo se mnogima neće svideti, ali bože moj, doći će i njima pamet nekad u glavu.
