Опет ме подижеш, Господе.
Голих рамена, уз зид бачену,
Умршене косе, довучену.
По песку пишеш грехе свачије,
кротак и благ, главе спуштене.
Из клети ме моје извукоше,
на трг, пред светину бацише,
жену човечију, грешницу,
незналицу,Твоју покајницу.
Нека ми суде - праведно је.
Све што ми вичу –истина је.
Овај је живот суза долина,
патња, самоћа –јаловина.
Ничије сузе више не падају,
ране да видају, блаже и теше,
само се букачи и силеџије
пропасти мојој смеше.
А Ти ми приђе лако,
руку са зида узе и шапну:»Табита...»
И сузе ми моје отра,
у плашт ме свој уви,
голих рамена довучену,
уз зид, као пса пребијену,бачену.
Голих рамена, уз зид бачену,
Умршене косе, довучену.
По песку пишеш грехе свачије,
кротак и благ, главе спуштене.
Из клети ме моје извукоше,
на трг, пред светину бацише,
жену човечију, грешницу,
незналицу,Твоју покајницу.
Нека ми суде - праведно је.
Све што ми вичу –истина је.
Овај је живот суза долина,
патња, самоћа –јаловина.
Ничије сузе више не падају,
ране да видају, блаже и теше,
само се букачи и силеџије
пропасти мојој смеше.
А Ти ми приђе лако,
руку са зида узе и шапну:»Табита...»
И сузе ми моје отра,
у плашт ме свој уви,
голих рамена довучену,
уз зид, као пса пребијену,бачену.