(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVRHA
Kad život me stegne
I bol tela umrsi moje vreže
Brižnost i ljubav tvoja
I do tamo seže
Rasplićući umršene mreže...
Ili kada odmorom ćutimo
I jedno drugo puštamo
Da sami sobom slutimo
U tišine svoje, a naše obučeni
Kafa ćutalica....
Ili razgovoruša sva budna i puna snage
A nas dvoje kao dva tase iste vage.
Šalom preskočim nervoznu reč
Šalom preskočiš nervoznu reč
I ravnoteža tu je već.
I kada te tako krupnog obori dan
Pa sam tu....znaš i sam
Da ugodim....odćutim ili razgovorim
Da razmrsim i nad tobom bdim
Dok ti snaga sni.
Kad strašću umore ispraćamo
I znamo......o , kako dobro znamo
Jedno drugom život da damo
Kad kao nožem presečemo dan
I vrelo grumenje kroz telo poteče
Prelep osećaj u duh i dušu doteče
Kao jelo kad začiniš
Stašću premor opčiniš
Ili se kao mače samo sklupčam u tebi
Ti u meni, ja u tebi, a opet, svako u sebi.
I kada radimo, i kad se smejemo
I kad po dvorištu reči trče
Reči koje život naš rodi
Samo se dušom osmehnem
I pustim....pustim da me duša
ljubavlju i osmehom vodi
Jer na svu tu duše punu lepotu
Svrha života se i svodi
PS Dobar dančić pisači i čitači na odmoru
.....apropo pisanija o ženama, od mene toliko o njima i ženskoj i muškoj ćudi i šta je ženi potrebno da bi bila žena i da bi muškarac bio muškarac....obostrana ljubav, poštovanje i tolerancija....i za ljubav i za svadju treba uvek dvoje....bar i još nešto.....nek vam duše skoro uvek budu pune svrhe, šta god ona za vas bila
...za mene je ovo što ispisah 
došla si.....taman sam htela večeras da te zovem ...počeh da brinem 
