Ne mislim da su gluposti. Zanima je zasto smo otvoreniji, iskreniji i komunikativniji (skup svega toga nazvala je opustenost) kad smo zaklonjeni anonimnoscu. Sta je to sto nas koci reci ono sto mislimo nekome ko nas poznaje od detinjstva i s kim smo delili mnogo toga a istu tu tajnu bez oklevanja kazemo skoro potpunom strancu na forumu? I da li se sagovornici na forumu uopste mogu nazvati strancima samo zbog toga sto ima ne znamo ime i lik?
Ja sam na ovu temu razmisljala milion puta i nikad nisam pronasla odgovor koji bih prihvatila kao sasvim tacan ili kao sasvim iskren iako je samoj sebi dat. Ja volim forum, volim pisanu komunikaciju mnogo vise nego govornu. Svidja mi se mogucnost izbora s kim i koliko dugo da razgovaram, svidja mi se sarenilo doba, karaktera, struke (mada prosvetari ubedljivo vode na nasim zenskim forumima
).
Ali mislim da je pravi razlog zasto sam ovde tako cesto i tako dugo je bas ta iskrenost velike vecine ucesnika. Cak i oni za koje primetim da ne govore istinu (u svakoj lazi kratke noge pa i ovoj virtuelnoj) znam da je i ta laz deo njihove istine i da je ona u stvari odraz nezadovoljstva sopstvenim zivotom i sve to izmisljeno u stvari im samo jako nedostaje, ovde krpe rupe tog propustenog.
Mozda ce ovo zazvucati kao izjava lose majke ali ja se svaki put pomalo iznenadim kad zavirim u ono sto pisu moja deca (porodican forum umesto porodicnog rucka
). Bez obzira na visoke ocene iz jezika nikad nisam ni pomislila da im je komunikacija tako dobra, da su kao sagovornici tako uctivi a opet tako pristojno iskreni, Za neke stvari sam znala da ih zanimaju ali ni slutila nisam koliko su duboko u tome. Zasto to i kako to nisam primetila u svakodnevnim razgovorima ne znam, ali drago mi je da su tu. Ne da ih nadgledam i spijuniram, vec jednostavno zato sto i oni kao ja imaju to zadovoljstvo da kontaktiraju sa mnogima, da procenjuju, ocenjuju, nauce, razmene misljenja, prihvate ponekad tudja a ponekad nametnu i nesvesno svoja. Forum je korisna stvar.
