(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVETOVI U SVETU
Hladan dan. Tmuran, kišovit od početka, od jutra. Vetar duva i nije prijatno.Užurbano svet u svom svetu hoda, žuri, telefonira. Svetovi u svetu.
Čim se iz Makdonske ulice skrene desno u Dečansku, sedi starac naslonjen ledjima na zid zgrade. Prvo što u oko stane su gumeni opanci bar dva broja veći. Suva, tanka noga iz izbledelih pantalona izlazi u tamnoj čarapi a stopalo pliva po onom opanku. Krhko, tanušno telo, svo koščato od starosti sedelo je na plastičnoj kanti od poludisperzije. Izborano lice, lice koje je celog veka mnogo napolju…vetar hoda putevima bora. Vala ima da se nahoda koliko su duboke i koliko ih je. Podsećaju na lavirint. Ispod starog, izbledelog kačketa isti vetar se poigrava retkom sedom kosom pokušavajući da je natera na igru…..ali, ona je umorna, pre bi da je vetar ostavi. Ne sedi ovaj starac onako pomalo bahato muški sa raširenim nogama…..ne. Noge su skupljene u dva prevelika tudja opanka. Tako je toplije. Ruke sklopljene u krilu. Bluza, košulja sa izandjalom kragnom, džemper I preko rukom štrikan debeo prsluk. Sve čisto. Ljudi prolaze, gužva. semafori, trube nervozni vozači, izlozi šljašte, reklame blinkaju….Sa njegove desne strane prastara torba za pijac iz koje vire neke kese leži na trotoaru a kao njen čuvar pored nje u stavu mirno ponosan stoji štap, a sa leve strane u presečenim plastičnim flašama iz zemlje se granaju zeleni listovi. Ima tri flaše pored sebe. U jednoj je zakržljali lijander, u drugoj jedan struk čuvar kuće sa povećim debelim mesnatim listovima, a u trećoj nešto sa zelenim okruglim plodovima medju reckavim razgranatim lišćem čiji su vrhovi oprljeni žutilom….verovatno prejako sunce kroz prozorsko staklo.
Ljudi prolaze…..svet u svom svetu hoda…..niko ga ne vidi.
"Šta Vam je ovo?" Žena se savija I pokazuje rukom na onu biljku sa tim okruglim zelenim.
Svetle sitne oči je pogledaše. Zaiskri radost u njima.
“To je nešto ukrasno” zašušta glas izmedju retkih zuba. “Presadiš ga u veći sud i iduće godine ima da bude veliko” Ruke se šire da pokažu veličinu tog velikog. Šake sastavljene od samih zglobova….polusavijeni prsti koji se ne mogu ispraviti…”Bude lepo”….ruke se opet vratiše u krilo…..gleda u ženu netremice. Ona je još savijena nad biljkama.
“Pošto vam je ovo sa bobicama?”
“To…….zamisli se par sekundi….žena čeka strpljivo…….”160”
“160 dinara” ponavlja žena vičući da bi je čuo od buke sveta.
“Da, 160” govori starina i prsti leve ruke se saviše oko polutke flaše čuvar kuće koga je primakao ovoj biljci sa bobicama, gestom nudeći i njega.
“Koliko je sve? Koliko tražite za sve tri biljke”
“Za sve?….čekaj…sklopi oči trudeći se da izračuna a da ne bude prejeftin a ni preskup”
Žena čeka…….
"300"……prošušta zamišljeno
Žena I dalje ćutke čeka
“Ne…..ne 300….ovo…I ovo…I ovo…sabira….400 reče i osmeh prošeta po svim onim borama…
“400 za sve?
“Da”
“Uzimam…izvolite 400 dinara…dva puta po 200. Imate li neku kesu da ovo spakujem za nošenje? Vi ste ovo verovatno doneli u toj kanti na kojoj sedate.”
Uzima novac i stavlja ga u džep.
“Kesu? Imao sam….sav sam se smrzao. A baba kaže idi prodaj. Sad mogu kući. Hvala ti.”
“Evo, imate kesu u torbi”
Izvuče je žena iz cegera iz koga je virila.
“Dobro je, može sve stati. Samo mi pridržite ovaj kraj kese da je vetar ne nosi…ja ću spakovati.”
On zavuče koščatu ruku u džep pantalona da proveri da li mu je novac tu.
“Tu su vam pare, gurnite ih duboko u džep.”
“Hvala ti” pogled svetlih očiju stade u oko žene.
“Hvala Vama, laku noć”
Pošla je ka autobusu. Tamo kod Skadarlije da uhvati 95 pa nazad na posao. Okrete se da pogleda unazad. Pogurene, sa onim ponosnim štapom noseći kantu koračaju bore. Kloparaju dva broja veći opanci.
Svetovi u svetu hodaju.
Još malo do stanice pa će spustiti kesu. Teška je za ovu njenu ruku i ledja koja su pod svakodnevnom terapijom sa koje se upravo vraća. Žena propušta jedan autobus koji je krcat. Polomiće joj cveće.
Ostalo joj je u novčaniku manje od 100 din. Zna da je račun prazan a ona se smeši. Doći će sutra novac, prekosutra, ima muž, sin…važno da je duša puna. Gleda ljude oko sebe sa osmehom. Oooooo da, boli je prilično sve ali se smeši. Čeka je mnogo posla, iako ne zna kada će joj biti plaćen ali se smeši. To se duša smeši, svet u svetu.
Sedeći na kraju klupi sa kesom zelenog pored sebe, nije mogla a da ne primeti sredovečnog muškarca koji je stao sa spoljne strane zida kućice od providne plastike, ili od čega je već ona kućica na stanici napravljena, koji je izmedju nogu stavio onaj stalak za selotejp….znate onaj što omogućava da otkinete željeni komad selotejpa. Koristi se u kancelarijama. E, pa stavio ga je visoko izmedju butina…..hm…najvišlje moguće i sa četiri brza poteza, dok se pri svakom čuo zvuk potezanja selotejp trake i ono cak kad ga dohvate zupci….frrrrrr….cak…iz visokog medjunožja….frrrrr…cak….. zalepio je reklamu za masažu na zidu kućice…E, sad je žena već počela da se smeje skoro naglas….hahahaahahahahahahahah Stvarno je bilo teško odoleti prevelikom iskušenju. Niko se nije na taj, doduše kratki smeh, obazreo, a njoj bi drago zbog svih tih svetova.
Sedeći u autobusu, gleda nepreglednu reku automobile preko Brankovog mosta iz pravca N.Beograda. Kesa sa zelenim je tu, kraj nogu…..smeši se i dalje iako ide da radi već ko zna koji sat danas. To se duša smeši, svet u svetu.
PS Dobro veče lepi blogerski svete....ajmo na posao...mmm?
