Šarl Monteskje prvi formuliše teoriju podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu.
Danas, kao što možemo reći i za demokratiju, kažemo da je to loša podela, ali najbolja koja trenutno postoji. Nemiran vek, kao sto je 20. vek, doneo je velika stradanja za srpski narod i zemlju Srbiju koja je pretrpela velike materijalne gubitke i psihološke uticaje.
Prvi i Drugi svetski rat donose Srbiji ogromne gubitke i strašne udarce na poljima državnosti, ustavnosti, integriteta, kako države tako i ljudi, suvereniteta, vlasti i podele vlasti.
Komunistička vladavina i jednopartijski sistemi vlasti traju skoro 40 godina i stvaraju očekivan monopol, ne samo u domenu vlasti, već deluju mnogo pogubnije na samu slobodnu misao i stvaraju ogroman kulturološki uticaj na sve “podanike” tog sistema i te ideologije.
Strašne 90-te godine još više degradiraju već degradirane ljudske slobode i prava i putem ideologije stvaraju ljude upravo bez onoga što nas čini ljudima, a to je samosvest o ljudskim vrednostima, što daje za posledicu totalno odsustvo savesti i normalnog, objektivnog razmišljanja. Te godine stvaraju generacije ljudskog smeća, čudovišta i kriminalaca, ali još gore, ostavljaju posledice na mladim ljudima, koji danas sav svoj strah i nesigurnost sakrivaju tako što se grupišu u organizacije za zvučnim imenina i brojevima i bivaju iskorišćeni kao pijuni u političkim i ideološkim igrankama.
Zatim se dešava 5. oktobar, demokratija dolazi na vrata ljudi čija se svest i vrednosti ne mogu preko noći promeniti, na vrata ljudi koji nisu bili spremni da prihvate fundamentalne vrednosti demokratije, a jedini razlog zbog čega se 5. oktobar i desio jeste strana intervencija koja je srušila kredibilitet ’branilačke vlasti’ i stvorila nesigurnost i strah koji se koriste kao temeljna podloga nove ’demokratske vlasti’.
Zaključak: 5. oktobra Srbi su želeli zaštitu i sigurnost, a ne promenu, a ako i govorimo o promeni možemo samo govoriti o promeni nesposobne vlasti koja nije ispunila svoju osnovnu svrhu, a to je da zaštiti svoje građane.
Dolazi ta željena demokratija, koju prosečan Srbin ne može da shvati, a kamoli da implementuje u svojoj kući i životu. Sa demokratijom dolazi i potreba za evropeizacijom i kapitalističkim društvom. Neizostavno dolazi i proces , one nam svima drage privatizacije, i nažalost počinje ples propasti između dva savršeno sklopljena partnera, sa jedne strane istinski, ali pomalo glupi zasenjaci, očevi 5-og oktobra, demokratski ideolozi koji zele brzu, ali neočekivano bolnu demokratizaciju društva, a jedini način za tako nešto vide u evropeizaciji i privatizaciji ekonomije. Drugi plesač u tom slučajnom, ali pogubnom plesu su upravo deca 90-tih godina, oni ljudi koji su stvarali kapital dok drugi nisu imali šta da jedu i gde da zive. Ratni profiteri, lažni velikosrpski ideolozi i ljudi koji se mogu svrstati samo u kategoriju ljuskog smeća.
Šarići, Karići, Miškovići, Subotići i ostala kompanija sada svoj krvavo ratnoprofiterski kapital iz ratnog perioda iskorišćavaju da monopolizuju ekonomiju, peru svoj narkodilerski, švercerski, krvavi novac i polako ali sigurno iskorenjavaju noseći stub ekonomije, danas sve siromašniji srednji sloj koji za velike tajkune, barakude, uragane i tajfune predstavlja prepreku u punjenju već prepunih dzepova.
Danas neki političari aludiraju da dolazi do hapšenja nekih da bi se skrenula pažnja sa gorućeg, tragičnog pitanja Kosova, ali ako se pogleda ko su ti političari koji to rade, čovek ne može a da ne pomisli da je Kosovo upravo ta distrakcija, dok se pijavice srpske ekonomije smenjuju i povećavaju.
Srpska paradoksalna tragedija jeste što smo među najstarijim narodima Evrope, a ipak naš mentalitet veoma podseća na adolescensku psihu. Kompleksi više, odnosno niže vrednosti koji se ogledaju u mešanja u politička pitanja o kojima se raspravlja u mnogo višoj ligi u koju mala i siromašna Srbija neće ući, barem ne u sledećih 100 godina.
Bunt, još jedna odlika pubertetlije kojem ništa ne odgovara i u svemu vidi manu. U kombinaciji sa prkosom srpska psiha se moze opisati u jednoj rečenici:’Mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo tu i sada.’
Naša skupština je nepobitan dokaz da je čovek nastao od majmina, pošto samo životinje mogu onoliko da se tuku, grebu, polivaju, prskaju i gađaju, a to i mnogo više se i dan danas dešava u našem parlamentu, a oni to komentarišu prosto da ima i gorih, a u našoj domovini veoma često se merimo sa najgorima. Ali nije sve tako loše, možda neki političari ne umeju da se bave politikom, niti, kad smo kod toga, ne znaju ni da se normalno ponašaju, ali elem bitno je da znaju da žiriraju po takmičarskim emisijama i da sviraju gitare i govore o muško-ženskim odnosima u zabavnim emisijama na ’specijalizovanim’ televizijama.
I tako dan za danaom prolazi, njih petoro sedi i s’vremena na vreme ustane da pročita sa papira neke notorne gluposti ili ideološke nebuloze iz perioda cara Dušana. Okupe se ponekad svi, što obavezno završi u rubrici verovali ili ne, ali samo kratko da ispritiskaju zelene dugmiče kad im se kaže i zakon prođe. Pravi američki san, na srpski način, osam godina pritiskaš dugmeta kad ti se kaže, pritom zarađuješ najmanje 120,000 dinara, a kad se završe ta dva ’mukotrpna’ mandata možeš u penziju koja isto iznosi oko hiljadarku evra. I, naravno, imaš imunitet koji te oslobađa od odgovornosti za bilo koji počinjen zločin. Zakon za zakonom, isključivo oni koji odgovaraju onima koji plaćaju, jer ako hoćete pare za predizborne aktivnosti moraćete da slušate tajkune i da pravite zakone koji se ne sukobe sa interesima goreponetunih.
Prvi član trojstva, zakonodavna vlast ne postoji jer filtrira zakone i dozvoljava prolaz samo onim koji su povoljni za tajkunske poslove.
Drugi član čini izvršna vlast, ona koja bi trebalo da izvršava sudske odluke i poštuje zakone i ustav. Ministri, barem neki od njih nisu skoro ništa radili. Osim što su kao mladi momci obijali i pljačkali trafike. A ti su još dobri, sitni krimosi u poređenju sa ratnim zločincima i velikim kriminalcima koji svi, začudo, imaju račune na egzotičnim ostrvima. Što idemo niže niz hijerarhijsku lestvicu može se zateći samo mito i korupcija, policijsko nasilje, podmitljivi sabraćajci, podmitljivi privredni, komunalni itd. inspektori. Skoro svaka drzavna institucija i profesija ima svoju mafiju, bilo to građevinska, školska, policijska, sve su tu i niko iz izvršne vlasti ne može da učini ništa jer je kriminalni milje taj koji izvršava vlast, taj koji dinarom, palicom i pištoljem izvršava svoj zakon, ili bolje rečeno bezzakonje. Pričati o tome kako je vlast izvršavala svoju volju preko i uz pomoć kriminalnog sveta, pričati o ubistvima i pretnjama svih onih koji su se suprostavili, pričati o Zemunskom klanu, Vojinim posmima, sastancima sa Legijom, potrebna je knjiga.
I naravno treći član, ili bolje rečeno reformisani treći član, sudstvo, najveći dokaz naše nedemokratije, našeg neuspeha kao civilizacije i kao sistema. Sudije su postojale, radile su šta im se kaže, ali barem su imali svoje mišljenje. Na čelu sudske profesije stavlja se ista ona žena koja je došla kao glavni sudija u slučaju protiv Zemunskog klana, žena koja je došla na mesto isključivo zato što predhodni sudija nije mogao da izdrži pritiske, a ona je valjda mogla tj. lakše je popuštala pod pritiskom.
Kada se desilo da neke sudije ne žele da im se diriguje i žele da sačuvaju makar minimum integriteta ličnosti i suvereniteta u sopstvenim sudnicama, oni se skoro brutalno izbacuju iz profesije samo zato što su radili svoj posao, a to se radi pod izgovorom racionalizacije i reforme pravosuđa, iako su međunarodne institucije zamerile i ukazale upravo na tu reformu kao na nešto vrlo loše i politizovano, a upravo o tome se radi, o politizaciji sudstva da bi se upotpunilo trojstvo koje će moći da kontroliše upravo ona tri dela vlasti i da ih izakulisno supstitujiše.
Umesto zakonodavne vlasti koja donosi kvalitetne zakone imamo takjune koji sebi stvaraju privilegije. Izvršna vlast je do te mere iskriminalizovana da je izraz podzemna vlast prikladniji. Neposlušne sudije su sklonjene u stranu procesom politizacije i sada sudske odluke donose političke stranke i njihove ideologije, iako im se te ideologije zalažu za nezavisno sudstvo i za sudski integritet.
Dr Mićunović je na lokalnoj brogradskoj televiziji konstatovao da se današnjica razlikuje od 90-tih zbog sloboda govora i pisanja, njega na našu žalost demantuju zakon o informisanju, ali jednim delom je u pravu. Zaista se piše svašta ’pedere u logore’, iako se srpski narod upravo u nacističkim logorima doživeo najveća stradanja. ’Smrt pederima’, iako je donet antidiskriminatorski zakon i potpisana deklaracija o ljudskim pravima koja garantuje pravo na zivot. ’Nož, žica, Srebrenica’ iako je u narodnoj skupštini doneta deklaracija koja osuđuje zločine u Srebrenici. Zaista se svašta piše, skoro svaki dan se čiju u vestima ili vide krvavi tragovi stranih državljana na pločnicima naših gradova, koje ’pišu’ ozbiljno poremećeni, uznemireni i bolesni mladići koji su najranije detinjstvo proveli slušajući pretenciozne, nacionalističke, velikosrpske tekstove o tome kako sve Muslimane treba poklati, i kako sve Hrvate treba pobiti, jer smo mi, Bože, božanski narod. Vuk Drašković je ponovo ušao u politiku jer je video da sile 90-tih rastu i da se udružuju, istinitost te izjave mu se ne može sporiti.
Stvari se pogoršavaju, to je činjenica, a šta možemo uraditi, jedini način jeste da ispitamo sami sebe i da formulišemo lične stavove o svim tim pitanjima. Moramo krenuti od sebe, a onda suditi o drugima. Borba za demokratiju i lepši svet je tek počela, nažalost ta borba je duga i teška, ali mi smo ti koji je moramo voditi ako želimo da naši potomci žive normalan i srećan život.
Danas, kao što možemo reći i za demokratiju, kažemo da je to loša podela, ali najbolja koja trenutno postoji. Nemiran vek, kao sto je 20. vek, doneo je velika stradanja za srpski narod i zemlju Srbiju koja je pretrpela velike materijalne gubitke i psihološke uticaje.
Prvi i Drugi svetski rat donose Srbiji ogromne gubitke i strašne udarce na poljima državnosti, ustavnosti, integriteta, kako države tako i ljudi, suvereniteta, vlasti i podele vlasti.
Komunistička vladavina i jednopartijski sistemi vlasti traju skoro 40 godina i stvaraju očekivan monopol, ne samo u domenu vlasti, već deluju mnogo pogubnije na samu slobodnu misao i stvaraju ogroman kulturološki uticaj na sve “podanike” tog sistema i te ideologije.
Strašne 90-te godine još više degradiraju već degradirane ljudske slobode i prava i putem ideologije stvaraju ljude upravo bez onoga što nas čini ljudima, a to je samosvest o ljudskim vrednostima, što daje za posledicu totalno odsustvo savesti i normalnog, objektivnog razmišljanja. Te godine stvaraju generacije ljudskog smeća, čudovišta i kriminalaca, ali još gore, ostavljaju posledice na mladim ljudima, koji danas sav svoj strah i nesigurnost sakrivaju tako što se grupišu u organizacije za zvučnim imenina i brojevima i bivaju iskorišćeni kao pijuni u političkim i ideološkim igrankama.
Zatim se dešava 5. oktobar, demokratija dolazi na vrata ljudi čija se svest i vrednosti ne mogu preko noći promeniti, na vrata ljudi koji nisu bili spremni da prihvate fundamentalne vrednosti demokratije, a jedini razlog zbog čega se 5. oktobar i desio jeste strana intervencija koja je srušila kredibilitet ’branilačke vlasti’ i stvorila nesigurnost i strah koji se koriste kao temeljna podloga nove ’demokratske vlasti’.
Zaključak: 5. oktobra Srbi su želeli zaštitu i sigurnost, a ne promenu, a ako i govorimo o promeni možemo samo govoriti o promeni nesposobne vlasti koja nije ispunila svoju osnovnu svrhu, a to je da zaštiti svoje građane.
Dolazi ta željena demokratija, koju prosečan Srbin ne može da shvati, a kamoli da implementuje u svojoj kući i životu. Sa demokratijom dolazi i potreba za evropeizacijom i kapitalističkim društvom. Neizostavno dolazi i proces , one nam svima drage privatizacije, i nažalost počinje ples propasti između dva savršeno sklopljena partnera, sa jedne strane istinski, ali pomalo glupi zasenjaci, očevi 5-og oktobra, demokratski ideolozi koji zele brzu, ali neočekivano bolnu demokratizaciju društva, a jedini način za tako nešto vide u evropeizaciji i privatizaciji ekonomije. Drugi plesač u tom slučajnom, ali pogubnom plesu su upravo deca 90-tih godina, oni ljudi koji su stvarali kapital dok drugi nisu imali šta da jedu i gde da zive. Ratni profiteri, lažni velikosrpski ideolozi i ljudi koji se mogu svrstati samo u kategoriju ljuskog smeća.
Šarići, Karići, Miškovići, Subotići i ostala kompanija sada svoj krvavo ratnoprofiterski kapital iz ratnog perioda iskorišćavaju da monopolizuju ekonomiju, peru svoj narkodilerski, švercerski, krvavi novac i polako ali sigurno iskorenjavaju noseći stub ekonomije, danas sve siromašniji srednji sloj koji za velike tajkune, barakude, uragane i tajfune predstavlja prepreku u punjenju već prepunih dzepova.
Danas neki političari aludiraju da dolazi do hapšenja nekih da bi se skrenula pažnja sa gorućeg, tragičnog pitanja Kosova, ali ako se pogleda ko su ti političari koji to rade, čovek ne može a da ne pomisli da je Kosovo upravo ta distrakcija, dok se pijavice srpske ekonomije smenjuju i povećavaju.
Srpska paradoksalna tragedija jeste što smo među najstarijim narodima Evrope, a ipak naš mentalitet veoma podseća na adolescensku psihu. Kompleksi više, odnosno niže vrednosti koji se ogledaju u mešanja u politička pitanja o kojima se raspravlja u mnogo višoj ligi u koju mala i siromašna Srbija neće ući, barem ne u sledećih 100 godina.
Bunt, još jedna odlika pubertetlije kojem ništa ne odgovara i u svemu vidi manu. U kombinaciji sa prkosom srpska psiha se moze opisati u jednoj rečenici:’Mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo tu i sada.’
Naša skupština je nepobitan dokaz da je čovek nastao od majmina, pošto samo životinje mogu onoliko da se tuku, grebu, polivaju, prskaju i gađaju, a to i mnogo više se i dan danas dešava u našem parlamentu, a oni to komentarišu prosto da ima i gorih, a u našoj domovini veoma često se merimo sa najgorima. Ali nije sve tako loše, možda neki političari ne umeju da se bave politikom, niti, kad smo kod toga, ne znaju ni da se normalno ponašaju, ali elem bitno je da znaju da žiriraju po takmičarskim emisijama i da sviraju gitare i govore o muško-ženskim odnosima u zabavnim emisijama na ’specijalizovanim’ televizijama.
I tako dan za danaom prolazi, njih petoro sedi i s’vremena na vreme ustane da pročita sa papira neke notorne gluposti ili ideološke nebuloze iz perioda cara Dušana. Okupe se ponekad svi, što obavezno završi u rubrici verovali ili ne, ali samo kratko da ispritiskaju zelene dugmiče kad im se kaže i zakon prođe. Pravi američki san, na srpski način, osam godina pritiskaš dugmeta kad ti se kaže, pritom zarađuješ najmanje 120,000 dinara, a kad se završe ta dva ’mukotrpna’ mandata možeš u penziju koja isto iznosi oko hiljadarku evra. I, naravno, imaš imunitet koji te oslobađa od odgovornosti za bilo koji počinjen zločin. Zakon za zakonom, isključivo oni koji odgovaraju onima koji plaćaju, jer ako hoćete pare za predizborne aktivnosti moraćete da slušate tajkune i da pravite zakone koji se ne sukobe sa interesima goreponetunih.
Prvi član trojstva, zakonodavna vlast ne postoji jer filtrira zakone i dozvoljava prolaz samo onim koji su povoljni za tajkunske poslove.
Drugi član čini izvršna vlast, ona koja bi trebalo da izvršava sudske odluke i poštuje zakone i ustav. Ministri, barem neki od njih nisu skoro ništa radili. Osim što su kao mladi momci obijali i pljačkali trafike. A ti su još dobri, sitni krimosi u poređenju sa ratnim zločincima i velikim kriminalcima koji svi, začudo, imaju račune na egzotičnim ostrvima. Što idemo niže niz hijerarhijsku lestvicu može se zateći samo mito i korupcija, policijsko nasilje, podmitljivi sabraćajci, podmitljivi privredni, komunalni itd. inspektori. Skoro svaka drzavna institucija i profesija ima svoju mafiju, bilo to građevinska, školska, policijska, sve su tu i niko iz izvršne vlasti ne može da učini ništa jer je kriminalni milje taj koji izvršava vlast, taj koji dinarom, palicom i pištoljem izvršava svoj zakon, ili bolje rečeno bezzakonje. Pričati o tome kako je vlast izvršavala svoju volju preko i uz pomoć kriminalnog sveta, pričati o ubistvima i pretnjama svih onih koji su se suprostavili, pričati o Zemunskom klanu, Vojinim posmima, sastancima sa Legijom, potrebna je knjiga.
I naravno treći član, ili bolje rečeno reformisani treći član, sudstvo, najveći dokaz naše nedemokratije, našeg neuspeha kao civilizacije i kao sistema. Sudije su postojale, radile su šta im se kaže, ali barem su imali svoje mišljenje. Na čelu sudske profesije stavlja se ista ona žena koja je došla kao glavni sudija u slučaju protiv Zemunskog klana, žena koja je došla na mesto isključivo zato što predhodni sudija nije mogao da izdrži pritiske, a ona je valjda mogla tj. lakše je popuštala pod pritiskom.
Kada se desilo da neke sudije ne žele da im se diriguje i žele da sačuvaju makar minimum integriteta ličnosti i suvereniteta u sopstvenim sudnicama, oni se skoro brutalno izbacuju iz profesije samo zato što su radili svoj posao, a to se radi pod izgovorom racionalizacije i reforme pravosuđa, iako su međunarodne institucije zamerile i ukazale upravo na tu reformu kao na nešto vrlo loše i politizovano, a upravo o tome se radi, o politizaciji sudstva da bi se upotpunilo trojstvo koje će moći da kontroliše upravo ona tri dela vlasti i da ih izakulisno supstitujiše.
Umesto zakonodavne vlasti koja donosi kvalitetne zakone imamo takjune koji sebi stvaraju privilegije. Izvršna vlast je do te mere iskriminalizovana da je izraz podzemna vlast prikladniji. Neposlušne sudije su sklonjene u stranu procesom politizacije i sada sudske odluke donose političke stranke i njihove ideologije, iako im se te ideologije zalažu za nezavisno sudstvo i za sudski integritet.
Dr Mićunović je na lokalnoj brogradskoj televiziji konstatovao da se današnjica razlikuje od 90-tih zbog sloboda govora i pisanja, njega na našu žalost demantuju zakon o informisanju, ali jednim delom je u pravu. Zaista se piše svašta ’pedere u logore’, iako se srpski narod upravo u nacističkim logorima doživeo najveća stradanja. ’Smrt pederima’, iako je donet antidiskriminatorski zakon i potpisana deklaracija o ljudskim pravima koja garantuje pravo na zivot. ’Nož, žica, Srebrenica’ iako je u narodnoj skupštini doneta deklaracija koja osuđuje zločine u Srebrenici. Zaista se svašta piše, skoro svaki dan se čiju u vestima ili vide krvavi tragovi stranih državljana na pločnicima naših gradova, koje ’pišu’ ozbiljno poremećeni, uznemireni i bolesni mladići koji su najranije detinjstvo proveli slušajući pretenciozne, nacionalističke, velikosrpske tekstove o tome kako sve Muslimane treba poklati, i kako sve Hrvate treba pobiti, jer smo mi, Bože, božanski narod. Vuk Drašković je ponovo ušao u politiku jer je video da sile 90-tih rastu i da se udružuju, istinitost te izjave mu se ne može sporiti.
Stvari se pogoršavaju, to je činjenica, a šta možemo uraditi, jedini način jeste da ispitamo sami sebe i da formulišemo lične stavove o svim tim pitanjima. Moramo krenuti od sebe, a onda suditi o drugima. Borba za demokratiju i lepši svet je tek počela, nažalost ta borba je duga i teška, ali mi smo ti koji je moramo voditi ako želimo da naši potomci žive normalan i srećan život.
