Svetlost u Tami

​

Tama je zaspala prva. Ne zato što je bila umorna, već zato što je znala da
svetlost još nije spremna da shvati njen san.

Svetlost je dolazila kasnije, uvek kasnije. Beskrajna potreba da osvetli, da
razjasni, da pronikne u ono što nije moglo biti viđeno - to je bio njen zakon,
njen impuls, njeno prokletstvo.

Ali tama nije bila besmisao. Nije bila ni hladna ni prazna. Ona je znala tajnu
koja je gorela duboko u njenoj crnoj srži - da svetlost nikada neće postojati
bez nje.

Prvi put su se srele na ivici vremena. Svetlost se širila, tama ju je gutala, a
one su ostajale u večnom pokretu - ne kao neprijatelji, već kao ljubavnici
koje svest još nije razumela.

Tama je šapnula svetlosti:

"Ti misliš da me osvajaš. Ti misliš da me trošiš.
Ali sve što obasjaš, to postajem ja. Svojim sjajem,
oblikuješ me. Bez mene, ti si samo eksplozija bez
značenja."

Svetlost je zaćutala. Nije odmah razumela, jer nije umela da vidi ono što
nije bilo osvetljeno.

Ali tama je već znala. Znala je da će svetlost doći do kraja svog puta, do
poslednje ivice postojanja, do onog trenutka kada više neće imati šta da
osvetli.

I tada, tek tada, svetlost je shvatila:

"Ako te ikada pobedim, prestaću da postojim."

Tama se nasmejala.
"Naravno da hoće."

Zato ples nikad nije stao. Nisu neprijatelji. Nisu različiti. Oni su jedno.

Ali, ako su jedno - da li je ikada postojala razlika između njih?

 

[Samsonight]

Razlika se mora učiti, znati i prenositi dalje.
Iako postoje trenuci kad su svetlo i tama kao pomešani, jedno ipak mora da nadvlada, a ljudi-kako su interesantni na ovom našem podneblju-daju sve pola svetlu, i pola mraku-na ravne časti. Bog nas je pogledao, ili nam je čak zadao zagonetku o kojoj sm zaboravili da uopšte razmišljamo.
Koliko god da mi prija tama jer se umaram i po noći normalno spavam, a ne volim spavanje iako mu se teško opirem, ima dosta dana kad mi je iskreno žao jer dan-onaj osveljen deo dana, nije potrajao duže.
Po danu me ima, a po noći nema.
Volim više dan, nego noć, a vi kako 'te?.

 

[Soradze]

Razlika se mora učiti, znati i prenositi dalje.
Iako postoje trenuci kad su svetlo i tama kao pomešani, jedno ipak mora da nadvlada, a ljudi-kako su interesantni na ovom našem podneblju-daju sve pola svetlu, i pola mraku-na ravne časti. Bog nas je pogledao, ili nam je čak zadao zagonetku o kojoj sm zaboravili da uopšte razmišljamo.
Koliko god da mi prija tama jer se umaram i po noći normalno spavam, a ne volim spavanje iako mu se teško opirem, ima dosta dana kad mi je iskreno žao jer dan-onaj osveljen deo dana, nije potrajao duže.
Po danu me ima, a po noći nema.
Volim više dan, nego noć, a vi kako 'te?.

Supiš.... grlim te, lepojko moja!

 

[bird again]

Svetlost je umela da vidi i shvatila.
Zato cuti. Vec neko vreme zna istinu o Tami.
Cuva tajnu Tame jer zna da je niko ne zna sem nje.

Da li je ostalo pitanje: “Zasto?”
Ma, i nije.. nema brige.

Niko nece saznati nista. Cuva tajnu.
I ime.
Lepo spavaj i ne brini …

 

[bird again]

I Nemir. I oslobodjena Rec.
Ne zuri.