,,,miris gvožđa i ozona, neko viče kroz megafon ali reči se pretvaraju u oblak prašine, i onda nebo počinje da se savija, kao da ga neko gužva rukama.
Kroz prozor prolazi ptica od stakla, a iza nje _ žena, ili možda senka žene, ili samo svetlost koja glumi telo.
Kamenje, četiri komada, svaki pulsira drugačijom bojom, a kad ih pogledaš dovoljno dugo, čuješ pesmu iz detinjstva koju nikad nisi čuo.
Neko ti nudi taksi, ali vozilo nema točkove, ni vrata, samo sedište koje lebdi u vazduhu i povremeno trepne ochima,,,ochi,,,ochi,,,hjin ne diraj,,,
Između zgrada, kroz maglu od reklama, prolaze vojnici obučeni u šarene kostime, pucaju iz pušaka koje zvuče kao smeh beba.
Radio_glas bruji u pozadini, reči se sudaraju, prave vatromet od slogova, i neko negde zapisuje svaku rečenicu na kožu sopstvene ruke.
Nebo puca, ali ne od groma _ od muzike. Zvukovi se pretvaraju u oblake, oblaci u kišu, kiša u ptice, ptice u pepeo.
Ona sedi na krovu, prstima dodiruje vetar kao da ga češlja, i šapuće nešto kamenu koji joj odgovara svetlom.
Tamna kugla u daljini diše, širi se, skuplja se, i svaki put kad udahne, negde na zemlji nestane po jedan grad.
Ljudi hodaju unazad, govore unapred, a između njih provlače se deca koja skupljaju kapljice svetlosti u staklene tegle.
Takav je trenutak kad shvatiš da ništa ne počinje i ništa se ne završava _ samo menja oblik i boju.
Negde u toj boji, neko se smeje, neko plače, #_a ti ne znaš da li spasavaš svet ili mu samo pevaš uspavanku_#,,,
,,,uspavanka za koga,,,kada ceo svet gori,,,a veliki umovi ispijaju vodu od zhive,,,
