Kupila sam naočare pre nekoliko meseci poslednjim nekim parama ali me je bilo sramota odmah da ih nosim.
U međuvremenu naletim na bačene sunčane, neke skupocene, custom made, a moja dioptrija.
Nosim ih po napolju, ne odvajam se od njih skoro kao pod jakim sujeverjem i sa velikom brigom da ih slučajno izgubim ili zaboravim negde, a htele su par puta da pobegnu.
Prekidam spavanje do podne naglo, budim se tačno u 5 ili 6, skoknem redovno do crkve jutrom, a na ulazu stanem da pročitam Simvol Vere, i
"Ja sam GOSPOD, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova pored mene! Ne pravi sebi nikakvog izrezbarenog lika..."
ali ne mogu bez naočara. Nije da ne znam, već hoću da pročitam napisano.
Idući neki dan ponesem svoje nenošene, prvi put da ih stavim u crkvi da bolje vidim one reči, imena, lica, oči, freske i sve ostalo.
Plakala sam tri dana za redom na tom mestu pronalazeći Sveto Pismo, čitav Logos Božiji u crkvi koju 30 godina obilazim i ništa slepa ne primećujem, a verujem i čitam kući, i slušam sveštenike, teologe i razne bogoljupce, slavim svece i volim da znam kako su živeli i umirali...
Za nekih mesec dana je moj grad opet potpuno moj, sve moji dragi sugrađani, sve poznato i jasno, a kao da sam u zatvoru živela preko 8 godina.
Duboko i sa zahvalnošću zaključujem da nisam samo očima progledala, već mi je Bog otvorio i srce da mogu pomalo da razumem sve što vidim.
Život nije igra, ali uz Božiju pomoć se više ne pretvaram da živim.
Zaboravih sebe, a kamo li ljude oko sebe. Užas!
Hvaljen Gospod Bog, pomaže svima, pa i meni!
Inspirisana temom Božije naočare na očima konstatujem, ali ne želim da spamujem uvaženom Umri_Muški na izlogu, bar ne među prvima.
U međuvremenu naletim na bačene sunčane, neke skupocene, custom made, a moja dioptrija.
Nosim ih po napolju, ne odvajam se od njih skoro kao pod jakim sujeverjem i sa velikom brigom da ih slučajno izgubim ili zaboravim negde, a htele su par puta da pobegnu.
Prekidam spavanje do podne naglo, budim se tačno u 5 ili 6, skoknem redovno do crkve jutrom, a na ulazu stanem da pročitam Simvol Vere, i
"Ja sam GOSPOD, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova pored mene! Ne pravi sebi nikakvog izrezbarenog lika..."
ali ne mogu bez naočara. Nije da ne znam, već hoću da pročitam napisano.
Idući neki dan ponesem svoje nenošene, prvi put da ih stavim u crkvi da bolje vidim one reči, imena, lica, oči, freske i sve ostalo.
Plakala sam tri dana za redom na tom mestu pronalazeći Sveto Pismo, čitav Logos Božiji u crkvi koju 30 godina obilazim i ništa slepa ne primećujem, a verujem i čitam kući, i slušam sveštenike, teologe i razne bogoljupce, slavim svece i volim da znam kako su živeli i umirali...
Za nekih mesec dana je moj grad opet potpuno moj, sve moji dragi sugrađani, sve poznato i jasno, a kao da sam u zatvoru živela preko 8 godina.
Duboko i sa zahvalnošću zaključujem da nisam samo očima progledala, već mi je Bog otvorio i srce da mogu pomalo da razumem sve što vidim.
Život nije igra, ali uz Božiju pomoć se više ne pretvaram da živim.
Zaboravih sebe, a kamo li ljude oko sebe. Užas!
Hvaljen Gospod Bog, pomaže svima, pa i meni!
Inspirisana temom Božije naočare na očima konstatujem, ali ne želim da spamujem uvaženom Umri_Muški na izlogu, bar ne među prvima.
