Evo i tekst članka iz Politike iz 1939. Petrovgrad je Zrenjanin.
Politika, nedelja 19. mart 1939, str.19.
SVETO MESTO U PETROVGRADU
ISPOSNIK RAFAILO KOJI JE ŽIVEO PRE 400 GODINA,
MOĆ NJEGOVE MOLITVE I ČUDOTVORNA TEČNOST
ISPOD DIVOVSKOG BRESTA
Mnogobrojni nesrećnici kojima nisu mogla da pomognu nikakva ovozemaljska sredstva, našli su leka na grobu čudotvorca Rafaila.
Hiljade i hiljade hodočasnika svake godine posećuju u Petrovgradu sveto mesto gde je živeo i umro isposnik jeromonah Rafailo, čovek u kome je narod gledao sveca i koji je imao čudotvornu moć. Hiljade nesrećnika dolazile su k njemu da im čita molitvu, koja je pomagala, a najteži bolesnici nalazili su samo kod njega utehe i leka.
Isposnik Rafailo umro je pre četiri stotine godina, a u Petrovgradu i danas postoji njegov grob.
Pod jednim divovskim brestom, najstarijim u Banatu, - ovaj brest je poslednji ostatak nekada ogromne bečkerečke šume kojoj danas više nema ni traga, - u maloj trščanoj kolibici živeo je pre 400 godina čudotvorac Rafailo. Pored granatog bresta podignuta je docnije lepa crkva, hram svetog Vavedenja, a pored nje i danas postoji kapelica, u kojoj je otac Rafailo proveo svoje poslednje dane, gde je umro i gde se nalazi njegov grob.
Ima doista nešto što ovome brestu i ovome mestu daje religiozno-mističan karakter, i što čini da narod toliko veruje u čudotvornu moć ovog svetog mesta, gde je živeo i umro čudotvorac.
Na dnu šupljeg dela stabla, u samom korenu, nalazi se duboka pukotina u kojoj se s vremena na vreme javlja veća ili manja količina bistre tečnosti. Po predanju, ova tečnost pojavila se onog dana kada je umro jeromonah Rafailo. Narod čvrsto veruje da je ova voda lekovita, a narodno verovanje potkrepljeno je i time što u Banatu nigde nema izvora.
Za vreme velikih praznika, hodočasnici dolaze da na ovom svetom mestu nađu leka svojim boljkama. Mesto je svetinja za ceo Banat i u nega upiru poglede svi očajnici, kojima su bila bezuspešna sva ovozemaljska sredstva.
Kada je, međutim, živeo isposnik Rafailo tačno se ne zna: nigde nije zapisano ni kada je živeo, ni kada je umro. Pozitivno se zna jedino da je živeo, i to verovatno u petnaestom ili sredinom šesnaestog veka, u vreme kada su Turci gospodarili ovim krajevima.
Na mestu gde se danas nalazi Vavedenski hram, u severnom delu grada, koji se zove Gradnulica, u tursko doba, pa i docnije, sve do prve polovine osamnaestog veka, širila se velika brestova i hrastova šuma. Gradnulica je bila odvojena od varoši Bečkereka i pretstavljala je zasebno selo, koje je još za vreme Đurđa Brankovića bilo naseljeno isključivo srpskim življem. Ovde su se naseljavali većinom ljudi iz Srbije, koji su počeli da dolaze kada je Branković, dobio u domen Bečkerek, današnji Petrovgrad.
U velikoj gradnuličko, šumi, pod stoletnim brestom, u kolibici od trske, živeo je isposnik Rafailo, koga pominju i stari mađarski istoričari, koji kažu da je Rafailo živeo u tursko vreme, da su k njemu dolazile hiljade hodočasnika da traže pomoć, da je ovaj čudotvorac i najteže bolesti lečio molitvom.
Pred kraj Rafailovog života došle su u Gradnulicu ruske kaluđerice, koje su sazidale kapelicu jeromonahu Rafailu.
Među mnogobrojnim posetiocima ovog svetog mesta bilo je mnogo sveštenika i kaluđera. Dolazili su i hilendarski jeromonasi, koji su podigli manastir istočno od kapelice. Tačno se ne zna kada je ovaj manastir podignut, a i to kada je porušen, jer on danas više ne postoji. Pretpostavlja se da je srušen posle Karlovačkog mira, u toku neprestanih ratova.
Temišvarski protokol broj 76, od 1758, pominje i kapelicu i manastir.
Na planu grada Bečkereka iz 1696 godine, koji je nedavno nabavljen iz Bečkog ratnog arhiva, označeno je da se manastir nalazio u porti današnjeg Svetovavedenskog hrama.
U spomen nekadašnjeg manastira, narod ovu crkvu i danas zove "Manastir", a ulicu pored crkve Manastirskom ulicom.
I akatist Pećke patrijaršije iz 1660 i 1666 godine među priložnicima iz Gradnulice pominje, nekoliko popova i monahinja.
Brest je ograđen drvenom ogradom iza koje se nalazi pukotina, odakle izbija čudotvorna tečnost. Na deblu, koje ima u obimu 494 santimetra, utvrđen je krst sa ikonom, koje je ovde prikovao još pre 400 godina isposnik Rafailo.
Uoči velikih praznika mnogobrojni hodočasnici dolaze na ovo mesto, mažu se čudotvornom vodom i prospavaju noć pod brestom. Na sam praznik primaju pričešće, a molitve im čitaju sveštenici protonamesnik g. Pavle Milićev i jerej g. Mihailo Šipoš.
Bolesnici koji su ozdravili u znak zahvalnosti donosili su darove zaštitnici Majci Božjoj. Mnogi su donosili izrađene u srebru u minijaturi onaj deo tela koji je izlečen. Čuvene bečkerečke kujundžije, koji su i pre i posle turskog gospodstva bili na glasu u celoj Evropi i po kojima je ovaj zanat prozvan "bečkerečkim" kovale su hodočasnicima iz srebra ruke, noge, glavu, oči, srce... Skupocene umetnički izrađene rukotvorine bečkerečkih kujundžija vešali su verni o brest i ovi darovi čuvaju se i danas u jednoj velikoj škrinji u Svetovavedenskom hramu. Na mnogim predmetima nalaze se staroslovenski natpisi koji se teško čitaju, ali godine se svud jasno vide. Počinju od 15 veka, pa sve do svetskog rata. Kasniji datumi su ređi, ali ne zbog toga što izlečeni nisu donosili darove: oni ih i danas donose, ali ovi darovi su većinom od drveta, ili, još češće, razni broševi.
Na ovo sveto mesto pored Banaćana, Bačvana i ljudi iz ostalih krajeva u zemlji, dolazili su i verni iz susednih država, osobito iz Rumunije. I to ne samo pravoslavni, već i katolici, pa i ljudi drugih veroispovesti. To se vidi po srebrnom i zlatnom novcu i drugim srebrnim stvarčicama na kojima ima natpisa ne samo na staroslovenskom već i na latinskom jeziku.
U mističnoj površini, pod granama divovskog bresta, u lepe prolećne i letnje večeri skupljaju se stotine žena bogomoljki, koje sede na klupama, poju crkvene pesme i pored malih kandila čate pobožne knjige, pričajući o veličini moći čudotvorca isposnika Rafaila.
M. F.
