Свети Филарет Њујоршки нови исповедник

[illija]

Светитељ Филарет, у свету Георгије Николајевич Вознесенски, потицао је из благочестиве Руске православне породице. Родио се 22. марта 1903. год. у граду Курску. Његов отац био је свештеник и касније Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Димитрије Хајларски. Године 1909. породица Владике Филарета преселила се на Далеки Исток, и до 1920 будући светитељ живео је у Благовештенском, где је завршио гимназију.....

пострижен у монаштво 1931. године. У то време он је већ имао свештенички чин – био је јереј Георгије. За ђакона био је рукоположен 5./18. маја 1930., а за свештеника 22. децембра / 4. јануара 1931. године. Исте године завршио је и Пастирско-Богословске курсеве у Харбину. У монаштву је добио име Филарет – у част св. Филарета Милостивог. Године 1937. о. Филарет је био узведен у чин архимандрита.
Године 1963. био је хиротонисан за епископа Брисбенског, викара Аустралијске епархије,14/27. маја 1964. године, на дан Преполовљења Педесетнице, Епископ Брисбенски Филарет био изабран од стране Архијерејског Сабора Руске Заграничне Цркве на њен Првосветитељски престол.

Овај нови светитељ је достојан наследник славних и Великих отаца православне Цркве, његово славно житије можете прочитати на блогу Србин Истински Православан http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/2009/04/blog-post.html
Пошто мало нас налази времена да чита намерно сам ставио сам пар реченица из светитељевог живота за читав текст - посетите блог.

Овде ћу оставити комплетан текст обраћања васељенском патријарху Атинагори када је овај злочинио у потпуности напуштајући православно исповедање, где му се обраћа са дужним поштовањем као некад св Марко Евгеник папи Римском али са Побожном строгошћу непогрешиво чувајући свето предање исповедајући јасноћу и чистоту православних Догмата и канона.
По мишљењу многих један од последњих Великих, нових по веку у ком је живео а древних по сличности са светитељима првих векова.

 

[illija]

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1965)



Обраћање његовој светости Кир Кир Атинагори
Архиепископу Константинопоља – Новог Рима
и Васељенском Патријарху

Ваша светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све обавља по законитом поретку, у једномислију и сагласности са светим предањима. Ако пак неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних цркава чини нешто што није у складу са оним чему учи читава Црква, онда сваки њен члан може да изјави протест. Петнаесто правило Двократног Константинопољског Сабора из 861. године сматра достојнима "части која доликује православнима" оне епископе или клирике, који изађу из општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда јерес или отворено учи о њој у Цркви. На тај начин сви ми представљамо стражаре Црквене истине, која је увек била чувана бригом да се ништа што има општецрквени значај не чини без сагласности свих.

Стога и наш однос према различитим поделама које превазилазе границе појединих Помесних Цркава није одређиван другачије, него сагласношћу свих наведених Цркава.
Ако је наше разилажење са Римом првобитно било дефинисано у Константинопољу, касније је било прихваћено од стране читаве Православне Цркве и постало је дело читавог православног света. Ни једна Помесна Црква засебно, па ни Црква Константинопоља коју сви од старине поштујемо и од које је наша Руска Црква примила благо Православља, не може ништа да промени у тој ствари без претходне сагласности свих. И не само то. Ми данашњи епископи такође не можемо да донесемо одлуке које не би биле сагласне са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, а када је реч о Западу посебно светитеља Фотија Константинопољског и Марка Ефеског.
У светлу ових принципа, ми, иако млађи међу предстојатељима Цркава, но пошто предводимо аутономни слободни део Руске Цркве, сматрамо за своју дужност да изјавимо одлучни протест против поступка Ваше Светости у вези са свечаним објављивањем, истовремено са Римским Папом, укидања одлучења које је објавио Патријарх Михаило Керуларије 1054. године.
Чули смо много узнемирујућих израза када је Ваша Светост, приликом сусрета са Римском Папом Павлом VI у Јерусалиму, пред лицем читавог света учинила нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. Апостолском правилу. Рећи ћемо право и без увијања: била је то велика саблазан. Чули смо да су због тога многи манастири на Светој Гори Атонској одбили да произносе име Ваше Светости на богослужењима. А Ви данас идете још даље, када својом одлуком и одлуком епископа само Вашег Синода укидате одлуку Патријарх Михаила Керуларија коју је потврдио и примио читав Православни Исток. Чинећи то, Ваша Светост не поступа у складу са односом према Римокатоличанству који је прихватила читава наша Црква. Не ради се ту о оваквој или онаквој оцени понашања кардинала Хумберта, не ради се о некаквом личном сукобу између Папе и Патријарха, који би лако могао бити исцељен узајамним хришћанским праштањем. Не – суштина ствари је у оним одступањима од Православља која су се током векова укоренила у Римској Цркви, почев од учења о папској непогрешивости које је коначно формулисано на Првом Ватиканском концилу. Изјава Ваше Светости и Папе оправдано сматра да је акт "узајамног праштања" недовољан да би се прекратила како пређашња тако и новија размимоилажења. Но, то је мало: овај акт ставља знак једнакости између заблуде и истине. Током векова читава Православна Црква је оправдано веровала да она ни у чему није одступила од учења светих Васељенских Сабора, док је Римска Црква за то време у свом догматском учењу прихватила низ новина које нису сагласне са Православљем. Што су више новина уносили, то се више продубљивала подела између Истока и Запада. Догматска одступања Рима у XI веку још нису садржала све оне заблуде које су придодате касније. Стога је одрицање од међусобних анатема из 1054. године могло имати смисла у тој епохи, док данас служи само као сведочанство о занемаривању онога што је најважније и главно, а то су – нова, касније објављена учења, непозната древној Цркви, од којих су нека, будући да их је разобличио свети Марко Ефески, послужила као разлог што је Света Црква одбацила Фирентинску унију.
Одлучно и категорички изјављујем:
Никаквог сједињења између нас и Римске цркве не може бити док се она не одрекне својих нових догмата, и никакво молитвено општење не можемо са њом да успоставимо без одлуке свих Цркава, а таква одлука, с друге стране, не изгледа нам могућа све док Руска Црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама, не буде ослобођена. Јерархија коју данас предводи патријарх Алексеј не може да представља пуноћу гласа Руске Цркве јер се налази у потпуној потчињености безбожној власти чију вољу извршава. Нису слободни ни предстојатељи других Цркава које се налазе у комунистичким земљама.
Пошто Ватикан представља не само религиозни центар, него и државу, и односи са њим, као што је јасно показала недавна посета Папе Уједињеним нацијама, имају и политички значај, не може се пренебрегнути могући утицај безбожних власти на јерархију поробљених Цркава у овом или оном правцу по питању Римске Цркве.
Историја нам сведочи да преговори са инославнима у условима политичких притисака никада Цркви нису донели ништа осим смутње и подела. Стога сматрамо за неопходно да изјавимо како наша Руска Загранична Црква, као несумњиво и Руска црква која се сада налази у 'катакомбама', не пристаје ни на какве 'дијалоге' о догматима са другим вероисповедањима и унапред одбацује сваки договор са њима у том погледу, прихватајући могућност обнове јединства са њима само у случају да они у потпуности прихвате православно учење, у оном облику у коме се оно све до данас чува у Светој Саборној и Апостолској Цркви. Док тога нема – анатеме патријарха Михаила Керуларија чувају сву своју силу, а њихово скидање од стране Ваше Светости представља незаконит и неважећи чин.
Наравно, ми нисмо против добронамерних међусобних односа са представницима других исповедања, пошто се тиме не издаје истина Православља. Зато је наша Црква својевремено прихватила љубазан позив да пошаље посматраче на Други Ватикански концил, као што је слала посматраче и на протестантске конференције Светског савета цркава, зато да би имала сведочанство из прве руке о раду раду тих скупова, али без било каквог учешћа у њиховим одлукама. Ми уважавамо њихов добар однос према посматрачима које смо послали, и са интересовањем проучавамо њихове извештаје који сведоче о наступању значајних промена у Римској Цркви. Бићемо захвални Богу ако те промене послуже делу њеног приближавања Православљу. Ипак, ако Рим треба много тога да промени да би се вратио "апостолском исповедању вере", Православна Црква која је ту веру до данас сачувала неповређеном нема шта да мења.
Црквено предање и пример Светих Отаца учи нас томе да са онима који су отпали од Православне Цркве нема дијалога. Њима је увек упућен монолог црквене проповеди, у коме их Црква позива да се врате у њено крило кроз одрицање од сваког учења које није сагласно са њеним учењем. Истински дијалог подразумева размену мишљења, при чему је могућа промена убеђења оних који у дијалогу учествују, како би била постигнута сагласност. Као што се види из енциклике 'Ecclesiam suam', Павле VI дијалог доживљава као план нашег присаједињења Риму, или обнављања општења помоћу некакве 'формуле', која у сваком случају оставља нетакнутим његово догматско учење, а посебно учење о положају Папе у цркви. Но, целокупној историји Православене Цркве и њеном бићу потпуно је страно свако пристајање на заблуду. Оно би могло да доведе само до варљивог спољашњег уједињења, налик на усаглашавање различитих протестантских заједница у Екуменском покрету, али никако до јединственог исповедања истине.
Нека се таква издаја Православља никада не увуче међу нас.
Усрдно молимо Вашу Светост да се саблазан прекине, јер пут који сте изабрали, ако би Вас и деовео до јединства са Римо-католицима, изазвао би поделу у православном свету, будући да ће несумњиво и многа Ваша духовна чеда верност Православљу ставити изнад екуменистичке идеје компромисног уједињења са инославнима, без потпуног једномислија у истини.
Молећи Ваше свете молитве, остајем покорни слуга Ваше Светости

+Митрополит Филарет
Председавајући Архијерејског Синода
Руске Православне Заграничне Цркве
2/15. децембар 1965.

 

[illija]

ОБРАЋАЊЕ СВ. ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ (1968)

Његовој Светости, Најсветијем Атинагори I,
Архиепископу Константинопољском
и Васељенском Патријарху

Ваша Светости,
У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима, сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама објављују пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост није пропустила да то по обичају учини.
Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачена је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте у истој посланици изволели да објавите православном свету као "још једну радост". Ви саопштавате како сте решили да приступите сазивању Великог Сабора "са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава".

Намера Васељенског престола да сазове Велики Сабор представника свих Православних Цркава у одређеним условима заиста би могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост, и није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему представника аутокефалних Цркава, удостојен да га Црква прихвати као израз Свог истинског гласа, верног апостолском и светоотачком предању. За ово сваки Сабор треба да буде у пуној сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је Црква била у потпуности представљена на Ефеском Сабору под председавањем Диоскора, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом "Разбојнички".
Благодат Духа Светога просвећује Сабор и чини његов глас гласом Православне Васељенске Цркве онда када се он сазива с тим да у сагласности са древним предањем осуди и уклони новотарију у виду произвољног учења које представља плод људске гордости, угађања силнима у овоме свету или прилагођавања Цркве широко распрострањеној заблуди.
Међутим, у саопштењу Ваше Светости не чује се брига за јачање и објављивање истине светоотачког Православља пред лицем нових заблуда које су се појавиле, него напротив, увођење нечег новог, што Ви називате "обновом Цркве". Ваша светост тако у веома општом облику говори о "успостављању јединства свих хришћанских Цркава", као да не примећује да се све оне у много чему разликују и од Православне Цркве, и једна од друге. На тај начин Ви као циљ будућег Сабора постављате сједињење истине са заблудом, што се сада обично назива "екуменизмом". Но, света Црква нас учи да они који имају другачија схватања о догматима, јединство са Њом не могу да успоставе другачије, него кад "приступивши вери, истинску Цркву прихвате као своју и, поверовавши кроз њу у Христа, приме Свете Тајне Божанске Тројице, које су, као што је познато, све истините и свете и Божанствене, и на којима се утврђују све наде душе, без обзира на то што је претходна дрскост јеретика неразумно стремила ка томе да под именом истине преда нешто противно" (57/58. правило Картагинског Сабора).
Ми смо 1965. године већ били приморани да подигнемо глас против иступа Ваше Светости у правцу данас широко прихваћене заблуде која се назива екуменизам и која је постала толико помодна да залагање за њу представља кретање широким путем "овога света", од кога нас одвраћа Спаситељ (Мт. 7,13-14).

 

[illija]

И у новој Васкршњој посланици Ваше Светости, као и у другим Вашим изјавама, ми смо са болом чули исти тај глас, који не позива да се иде уским путем спасења кроз исповедање једине истине, него широким путем уједињавања са онима који исповедају различите заблуде и јереси, за које је Апостол Петар рекао да ће се због њих похулити на пут Истине (2. Пет. 2,1-2). Не учи нас томе света Црква, примерима таквих светитеља као што је Максим Исповедник или Марко Ефески који су штитили чистоту Православља од сваког компромиса у области догмата.
Сви смо ми данас сведоци тога до каквих је комешања и унутрашњег слабљења и ширења нових заблуда довео Римо-Католичку Цркву њен недавни Други Ватикански Сабор, који је пред собом имао приближно исте циљеве које Ваша Светост ставља пред будући Велики Сабор. Не окренувши се натраг к Православљу, него желећи "обнову" ради прилагођавања савременом друштву са његовим искушењима и саблазнима, Римска Црква је увела та искушења и у сам свој живот, који све више поприма карактер духовне анархије. Нека нас сачува Господ од увођења такве саблазни у живот православног света.
Нама, чедима Руске Цркве, то је веома добро познато из искуства са такозваним "обновљенством" или "Живом Црквом". Она се појавила као опасни раскол и јерес у Русији после револуције, под покровитељством совјетске власти која је била непријатељски расположена према Цркви и уопште свакој религији, у циљу прилагођавања Цркве комунизму ради служења политичко-економским циљевима те власти, уз потпуно занемаривање православног учења и свештених канона. Слава Богу, црквена свест руског верујућег народа одбацила је ту саблазан безбожног модернизма.
Хтели бисмо да верујемо да ће се представници Православних Цркава, знајући за то жалосно искуство Руске Цркве и видећи оно што се данас догађа у Римској Цркви, чувати да не крену овим погубним путем, те се стога ни ми, до одлуке Предсаборског Саветовања које је сазвала Ваша Светост, нећемо даље задржавати на озбиљним бојазнима које су с те стране изазване посланицом Ваше Светости.
Ипак, сматрамо за дужност да већ сада саопштимо Вашој Светости и онима који ће се сабирати под Вашим председавањем, да ма колико велик по броју учесника био Сабор који сазивате, он не може да има васељенски православни ауторитет, јер се на њему неће чути изворни глас највеће по броју верујућих мученичке Руске Православне Цркве.
Ви ћете свакако и у Предсаборској Комисији и на самом Сабору имати јерархе са титулама руских епархија, који претендују на то да представљају Руску Цркву. Ипак, њима заправо не треба признавати да имају то право и власт.
Историја Хришћанске Цркве не зна за други пример таквог унутрашњег потчињавања Цркве њеним непријатељима, какав данас свету показује Московска патријаршија. Не заустављајући се на томе да без роптањаподноси прогоне религије, што би још и могло да буде схватљиво, она је себи поставила за циљ да служи тој лажи безбожника, хвалећи прогонитеље Вере као да су јој тобоже даровали слободу, мучитеље народа као да су његови добротвори, изазиваче светских сукоба и нереда као да су миротворци. И сами комунисти разобличили су безбројне злочине Стаљина, као непревазиђеног убице у светској историји, а Московска патријаршија га је прослављала као најдостојнијег и најчеститијег од Бога датог вођу.
Целом је свету познато да је, желећи пријем у Светски Савет Цркава, Московска Патријаршија изјавила како има 20.000 цркава. Ипак, ни за кога није тајна да је од тог броја остала отворена једва једна трећина, и да су у време њиховог затварања од стране совјетских власти представници патријаршије не једном изјављивали да су сведочанства о затварању цркава измислили непријатељи Совјета.
Истина о жалосном положају Цркве у Совјетском Савезу сада је широко позната из разних петиција које се добијају на Западу, из отвореног писма двојице московских свештеника и других докумената чија је аутентичност потврђена реакцијама московских јерараха на њих. Из свих ових чињеница јасно се види да је безбожна власт, преко епископа који су јој послушни, извршила намештени одабир јерархије која сад не само да ћутке прелази преко злочина грађанских власти, него и често активно сарађује с њима.
Недавно су постала позната писма бившег Архиепископа Калушког Јермогена који директно пребацује Патријарху Алексеју то што фактички узрок његовог удаљавања с катедре није био неки његов злочин, нити слабост у управљању или канонски преступ, него захтев Председника Совјета за послове религије при Савету Министара СССР-а Куроједова. Архиепископ објашњава и разлог таквог захтева: "Први узрок компликација било је моје одбијање да опуномоћеном Вороничеву помогнем у затварању храма у селу Луначарски код Ташкента". Он објашњава да је након премештаја у другу епархију дошао у сукоб са владиним пуномоћником, јер је овај хтео да сам једне поставља за свештенике, а другима да забрањује богослужење, захтевајући од Архиепископа да он потписује такве одлуке као да их је сам донео.
Подјармљеност Московске јерархије посебно се јасно види из следећег случаја који је наведен у истом писму Архиепископа Јермогена патријарху Алексеју од 20. фебруара 1968. године. Он ту преноси савет који је добио од данас покојног сталног члана Синода Митрополита Крутицког Питирима: "Да бисте избегли било какве компликације поступајте овако: када вам дође свештеник или члан парохијског савета по било каквом црквеном питању, ви га саслушајте а затим упутите владином пуномоћнику, с тим да по повратку од њега опет дође код вас. Када се врати и извести вас о томе, ви позовите опуномоћеног и питајте га ште је рекао вашем посетиоцу. И то што му је рекао опуномоћени, то исто му реците и ви". Тако је најстарији Митрополит после Патријарха саветовао епархијског архијереја да у управљању црквом за своје духовништво и паству он треба да буде само преносилац одлука безбожника, непријатеља Цркве, представника те исте комунистичке власти која је себи као један од циљева поставила потпуно уништење религије.
Ако је Архиепископ Јермоген одбио да себе стави у положај слепог извршитеља заповести непријатеља Цркве и због тога био лишен катедре, онда су се Московски Патријарх и његови сарадници, напротив, одавно потпуно потчинили комунистима, испуњавајући сваку њихову жељу и заповест. Можда је неко од њих првобитно и желео да служи само Богу, али је затим или требало да буде подвргнут гоњењу, или је био приморан да истовременом служи и Велијару, поступајући тако супротно савету Апостола Павла (2. Кор. 6,14). Требало је брзо да увиде да, по речи Спаситељевој, нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити и Богу и мамону (Мт. 6,24).
Но, синови Ђавола не трпе оне који на прво место стављају Бога, па су тако руководећи јерарси Московске Патријаршије, да би сачували себе, вољно или невољно постали послушни првенствено њима, а не Богу.
То је разлог због кога њихов глас на Сабору неће бити слободни глас Цркве, него у многим случајевима глас њених непријатеља који господаре над њом. Мада ће иза тог гласа, за оне који не знају или не желе да знају о истинском положају Руске Цркве, стајати њен спољашњи углед – али ми, као они којима је познато право стање ствари, не можемо придавати нити канонски, нити морални значај било каквој одлуци која буде донета уз учешће јерархије потчињене безбожницима.
Сматрамо за дужност да сада обавестимо Вашу Светост о горе изложеном, остајући смирени слуга Ваше Светости.
+Митрополит Филарет
21. маја / 3. јуна 1968. године

 

[Sergian]

Овај нови светитељ је достојан наследник славних и Великих отаца православне Цркве, његово славно житије можете прочитати на блогу Србин Истински Православан http://serbiantrueorthodox.blogspot....blog-post.html
Пошто мало нас налази времена да чита намерно сам ставио сам пар реченица из светитељевог живота за читав текст - посетите блог.

Овде ћу оставити комплетан текст обраћања васељенском патријарху Атинагори када је овај злочинио у потпуности напуштајући православно исповедање, где му се обраћа са дужним поштовањем као некад св Марко Евгеник папи Римском али са Побожном строгошћу непогрешиво чувајући свето предање исповедајући јасноћу и чистоту православних Догмата и канона.
По мишљењу многих један од последњих Великих, нових по веку у ком је живео а древних по сличности са светитељима првих векова.

А на том вашем блогу, брате Илија, такође се могу нашироко прочитати текстови критике кипријанизма и србског кипријанизма (Артемијевци) а овде се уздиже у небеса исповедање РПЗЦ?!..Не иде то..
Намерно не помињем митрополита Филарета јер је он један од бољих тадашњих епископа РПЗЦ.

 

[illija]

Као што сам Написао
''...достојан наследник славних и Великих отаца православне Цркве...''

 

[Sergian]

Као што сам Написао
''...достојан наследник славних и Великих отаца православне Цркве...''

То је твоје мишљење, Бог зна у коликој мери је достојан. Он је био на челу РПЗЦ када је екуменизам почео да цвета у официјалним Црквама, оградио се од те јереси али не сасвим од анатемисаних новокалендарца и новопасхалаца.
И он сноси део одговорности за многе преступе неких његових епископа и осталих клирика.
Ето, навео сам кипријанизам који ви на том свом блогу нападате.
РПЗЦ никада није (након Другог светског рата) јавно исповедила да новокалендарци немају благодат светотајинску, стално су се позивали на потребу сазивања неког новог Васељенског Сабора који би то питање, наводно, решио (као да Свеправославни древни Сабори то нису решили?) и какав је то сада "исповеднички став у духу Светих Отаца"?..Наравно да није.

 

[illija]

То да је Филарет светитељ је чињеница, слажем се да је правио грешке али и сви су у читавој историји Цркве.
Даље ти само износиш своје ставове који се огледају у ''клик'' теорији престанка Благодати, са којима се ја не слажем.
Мишљења светих отаца су се брусила и усаглашавала управо на Саборима- локалним, помесним, васељенским па је
потреба сазивања Васељнског сабора била евидентна али немогућа.

 

[Sergian]

То да је Филарет светитељ је чињеница, слажем се да је правио грешке али и сви су у читавој историји Цркве.
Даље ти само износиш своје ставове који се огледају у ''клик'' теорији престанка Благодати, са којима се ја не слажем.
Мишљења светих отаца су се брусила и усаглашавала управо на Саборима- локалним, помесним, васељенским па је потреба сазивања Васељнског сабора била евидентна али немогућа.

Не знам да ли примећујеш тај лицемерни став код тебе да је Васељенски Сабор било потребно сазвати али није било могуће то извести?!..Како су се онда дрзнули да 1983.године изрекну анатеме на екуменизам без одржавања Васељенског Сабора?....А у овом случају (тј. питање новокалендарства и новопасхалије) су познате осуђене новотарије, још са Првог Васељенског Сабора и каснијих па све до Свеправославних Сабора (16, 17, 18. век) тако да свако помињање потребе одржавања новог Сабора (који би ово питање поново истраживао) значи израз непоштовања према древним Светим Оцима, тј.према Духу Светоме. Илија, те новотарије су осуђене Духом Светим и не постоји "празан ход" за одређивање престанка благодати.
А поготово кад се узме у обзир да је РПЗЦ у периоду пре Другог светског рата 4 пута одржавала своје Саборе и анатемисала ове новотарије.
Шта је био проблем да се опет то констатује касније?..
Нису хтели јер су прешли границе икономије угађајући новаторима које су примали без покајања у разним парохијама и допуштали им да служе по новом календару.
РПЗЦ је кренула матејевским исповедањем, прешла на полу-флоринско и касније завршила кипријанистички.
Акакије је увек (по питању календара) имао матејевско исповедање јер је тај став прихватио његов грчки Синод званично од 1974.године.

Не знам дал је чињеница светост владике Филарета јер нисам видео његове посмртне остатке и да ли су заиста произведене у благоухане мошти. Видео сам само преко слике.

У сваком случају, ваш Синод није наставио прејемство оне некадашње РПЗЦ, чак је својевремено и Акакије писао у свом "Ревнитељу" о томе да је тај тихоновски Синод (од Лазара Журбенко) обична КГБ-овска инсталација.

 

[illija]

Погубност екуменистичког пута



Отворено писмо
Његовом Високопреосвештенству Јакову
Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке

Ваше Високопреосвештенство,
У црквеној пракси веома много тога заснива се на преседанима. При томе, што је на вишем положају лице које такав преседан уводи у живот, то већи значај сам тај преседан може да добије.
Услед тога акти које чине православни јерарси у својим односима са представницима других исповедања и религија имају посебан значај и, у случајевима када нарушавају вековима прихваћени поредак, не могу да нас оставне равнодушнима. Наше ћутање могло би да буде схваћено као пристајање, па би сходно томе водило у заблуду и нашу паству и инославне, који сматрају да се наша дела, а посебно наша богослужења, обављају у складу са догматима и канонима којих се држимо. Када један православни епископ допусти нешто неправилно, то може да се схвати као да је тако нешто допустиво за читаву нашу Цркву, па они који су "изван" могу да стекну лажну представу у вези са самим православним учењем. У време када се код представника различитих исповедања појављује такво интересовање за учење других, ми бисмо им на тај начин уместо хлеба давали камен.

Ето разлога због кога су последњи иступи Вашег Високопреосвештенства, покривена и ауторитетом Најсветијег Патријарха Атинагоре, изазвали велико узнемирење како код нас и наше пастве, тако и код многих других. Имамо у виду Ваше недавно учешће на богослужењу у цркви Светог Патрика током "Недеље молитава за хришћанско јединство" и "Екуменистички молебан" одржан у грчкој Свето-Тројицкој цркви у Њујорку.
Већ и сама чињеница да је о тим заједничким молитвама у штампи писано као о догађајима који представљају новину и појаве без преседана указује на то да је у живот Цркве уведено нешто неуобичајено и њој несвојствено. Које Вам је црквено правило, који обичај и које предање дало за право да уводите такве новотарије?
Правослаље се по самој својој суштини одликује верношћу предањима и светоотачким примерима. Није узалуд свети Викентије Лерински у свом "Комониторијуму" рекао да је истински православно оно што је Црква примала увек, од стране свих и свуда. Новотарија која не одговара овом правилу већ самим тим носи на себи печат неправославности.
Вашем високопреосвештенству требало би да буде познато 45. Апостолско правило које гласи: "Епископ, или презвитер, или ђакон који се буде са јеретицима само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима да шта раде, нека се свргне". Познати каноничар Епископ Далматински Никодим у свом тумачењу овог правила примећује да учешће у таквој молитви са неправославнима "већ значи не да се ми старамо о њиховом обраћењу к Православљу, него да се и ми сами у Православљу колебамо".
У датом случају Ваше Високопреосвештенство не само да је одступило од исконске традиције Православне Цркве засноване на канонима (Апост. 10,45; Лаодик. 6,32,33), него сте и на делу и на речима, одмах за Патријархом Атинагором, исповедили учење које је туђе светим Оцима наше Цркве.
У својој проповеди у цркви Светог Патрика изјавили сте да црквено јединство треба да се схвата као призвање да кроз такву "екуменистичку праксу и искуства као што су заједничка молитва и међусобна сарадња, дођемо до пуног познања истине, која ослобађа верне од греха лажних и безбожних бојазни". Сав тај ентузијазам Ваше беседе није усмерен на проповед црквене истине, него на трагање за нечим новим, чак за новим одређењем "нашег односа према Троједном Богу". Међутим, свети Оци су нашу заједничку црквену молитву увек сматрали завршетком процеса присаједињења заблуделих истинској Цркви – завршетком, а не путем ка том сједињењу. Црквена молитва је пројава већ постојећег јединства вере и духа. Такво јединство ми не можемо имати са онима који другачије од Православне Цркве уче о Светој Тројици (филиокве), о Пресветој Богородици (догмат о Непорочном зачећу код католика, одсуство поштовања код протестаната), о јерархији (Непогрешивост Папе код католика, одбацивање свете тајне свештенства код протестаната) и сл. Посебно је важно приметити да католици и протестанти имају сасвим другачије учење о Цркви од нас.
Православно учење о Цркви увек је полазило од тога да је Света, Саборна и Апостолска Црква само једна, и да се изван ње налазе расколници, јеретици и припадници других религија. Ми стога никако не можемо да прихватимо учење Најсветијег Патријарха Атинагоре изнето у његовој Божићној посланици из 1968. године, да се тобоже услед недостатка љубави "Црква – коју је Христос основао да би била без мрље и боре, света и непорочна (Еф. 5,27) – изменила". Ако се наша Црква изменила и више није иста она коју је основао Спаситељ, онда значи да више нема Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве за коју је Спаситељ рекао да је врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18), него да постоји неколико цркава, од којих ни једна није у пуној мери истинска и света.
У својој беседи приликом посете Риму 1967. године најсветији патријарх Атинагора је у базилици Светог Петра такође отворено изјавио да Црква сада треба да се врати "тврдом основу на коме је била утемељена као нераздељива", као да тобоже после 1054. године Црква није имала тврде основе, и као да дотле није било подела. А пошто Патријарх и Ваше Високопреосвештенство изјављујете да се налазите тек на путу ка успостављању те "неподељене" Цркве, из тога следи да за вас такве Цркве још увек нема. Ка закључку да сада једне свете Цркве још тобоже нема неизбежно води и Ваше и Патријархово прихватање протестантске теорије гранања Цркве. Према тој теорији Православна Црква је, подједнако са јеретицима и расколницима који су од ње отпали, крива за поделе; и све заједнице које су се од ње одвојиле остају гране Цркве Христове, од које су се одвојиле. Но, ако је могуће бити део Цркве а не прихватати њене догмате, онда то значи да догмати имају само другостепени значај. Управо то каже Патријарх Атинагора кад у својој Божићној посланици похвално говори о кретању људи ка једној Чаши "а да не знају за разлику у својим догматима и не маре за њу".
Такве речи никада не би изговорили велики претходници Патријарха Атинагоре: свети Прокло, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Фотије и други. Али то није све. Мада је у прошлости понекад и с висине Васељенског престола по људској греховности под видом истине проповедана јерес, још није било примера да неки Патријарх изјављује како су догмати неважни...
Како је тужно читати о таквом одрицању од отачких учења у посланицама Првосветитеља оне Цркве која је била Мајка и нашој, Руској Цркви.
Указујући почаст том Првосветитељу, Ваше Високопреосвештенство се, нажалост, и на делу придружило његовој незаинтересованости за истину, организујући у својој цркви беспримерни "Екуменистички молебан", чиме су нарушени горе поменути канони. Тамо постигнуто јединство у заједничкој молитви са римо-католицима и протестантима као да представља остварење позива Патријарха Атинагоре да се иде као општем уједињењу, без обзира на догмате и упркос упозорењу Апостола Павла против људи који желе да изврћу јеванђеље Христово. Зар се Ви не плашите даљих речи Апостола: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,7-8)?
Стога сматрамо за своју дужност да одлучно протестујемо против извртања учења о Цркви које тако упорно заговарате Најсветији Патријарх Атинагора и Ваше Високопреосвештенство. Изражавамо протест против Вашег неправославног "Екуменистичког молебана" и против тога што је Патријарх Атинагора у диптихе Православне Цркве унео Римског Папу и "сва исповедања Истока и Запада", како нам саопштава Божићна посланица Његове Светости. Уношење у диптихе одувек је представљало сведочанство да се дато лице сматра православним. Ако је Пети Васељенски сабор наредио да се из диптиха избрише име Теодора Мопсуестијског, када је закључио да је његово учење неправославно, онда како сада може било који Патријарх или епископ да укључи у диптихе оне који чак ни формално не припадају Православној Цркви него, напротив, јавно настављају да исповедају учење које није сагласно са њеним догматима? Ви се са инославнима не сједињујете у истини, него у омаловажавању истине.
Пишемо Вам ове редове не зато да бисмо Вас прекорили, нити, тим пре, да бисмо увредили Ваше Високопреосвештенство или Најсветијег Патријарха Атинагору. Нипошто! Поготово зато што немамо никаквог разлога да бисмо према Вама или према Његовој Светости гајили било какво непријатељство.
Напротив, сматрамо да нам дужност братске љубави налаже да поново скренемо пажњу и Вама и Најсветијем Патријарху на погубност екуменистичког пута који сте изабрали.
О, кад бисте ви, уместо гласа интерконфесионалних конференција и штампе која је равнодушна према истини вере, послушали глас светих Отаца Цркве, који је нису градили на компромисима, него на тврдом чувању предања и сваке јоте божанствених догмата. Њихова истинска љубав према инославнима састојала се у ревности да их просвете светлошћу истине и бризи о њиховом истинском присаједињењу Цркви.
Ово пишемо у отвореном писму пошто и Ваша иступања носе свенародни карактер, како би и други архијереји Православне Цркве и верујући народ знали да не дели читава Црква погубно екуменистичко усмерење које сте уизабрали. Нека свима буде јасно да заједничко служење са иновернима које сте допустили представља жалосну, појединачну епизоду, која не може да служи као преседан и пример за друге, него изазива огорчење и одлучни протест верујућих чеда Цркве, као дело које је очигледно неправославно и противно свештеним канонима.

Одани слуга Вашег Високопреосвештенства,
+ Митрополит Филарет
Недеља Православља
1969. година

 

[illija]

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА О РУСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА



Посланица свим верним чедима
Руске Православне Заграничне Цркве
поводом предстојећег прослављања
Руских Новомученика (1981)[1]

"По целом свету мученици Твоји,
као пурпурном хаљином и дивном тканином,
крвљу су украсили Твоју Цркву.
Зато ти кличемо Христе Боже..."[2]

Велик је подвиг мученика.
У Светом Јеванђељу читамо позив нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа, упућен онима који желе да буду Његови следбеници: Борите се да уђете на уска врата (Лк. 13,24). Борите се, идите путем подвига, остварујте хришћански подвиг у вашем животу. Друкчије речено – хришћанин у своме животу треба да буде подвижник.

Различити су путеви и облици хришћанског подвига. Ако узмемо житија светих, тамо ћемо видети примере светог и богоугодног живота у најразличитијим животим околностима. Међу светима које је Црква прославила, видимо људе најразличитијих узраста и најразличитијег положаја – од моћних владара и високих јерараха Цркве до обичних људи, од пустињака и отшелника до породичних људи који живе у свету. Али уз све разлике у спољашњим облицима и условима њихових живота, духовни основ свима је био исти: потпуна љубав према Христу и непоколебљива верност Њему у свим искушењима, невољама и гоњењима које су морали да претрпе.
Но ова непоколебљива верност Христу посебно јасно и победоносно сија у подвигу оних које су хришћани у старини називали "сведоцима" (грчки "мартирос"). Тај подвиг – подвиг мучеништва, подвиг је оних који су своју верност, преданост и љубав према Христу посведочили смрћу за Њега, не штедећи ни сам свој живој!
Какве само дивне, поучне примере мученичког подвига налазимо у житијима светих! Ево, пред нама је свети великомученик Георгије Победоносац. Леп, угледан, богат младић, царев љубимац и његов верни служитељ који је могао да рачуна на потпуни "успех" у животу. Али када је требало да посведочи своју веру и верност Христу – одрекао се свих земаљских блага и храбро пошао на муке и у смрт, примивши мученички венац из руке Онога за Кога је пострадао. Ево и дивних девственица, хришћанки, великомученица Варваре и Екатарине. Угледне, богате, даровите и лепе, оне нису жалиле своју младост, лепоту, па ни сам свој живот, и на њима су се испуниле речи Откривења: Буди веран до смрти и даћу ти венац живота (Отк. 2,10).
Треба имати у виду да су свети мученици и мученице – након што су храбро поднели страшне муке и злостављања којима су их подвргавали њихови мучитељи – кретали у смрт као на празник, да су ишли не као поражени него као победници. Мучитељи су чинили све како би их приморали да се одрекну Христа. И тек када би видели да њихов труд не даје никаквог резултата, слали су верне сведоке Христове у смрт. Али то је био само чин немоћне злобе!
Иако у историји Цркве Христове примере мучеништва видимо у свим периодима Њеног постојања, ипак, све до револуције у Русији мученички подвиг се пре свега везивао за прве векове хришћанства, када је незнабоштво покушавало брутално и у крви да угуши свету Цркву.
Сад видимо нешто друго. Са појавом богоборачког комунизма у Русији и са његовим јачањем започела су гоњења вере невиђена по својој суровости и размерама. Један црквени писац је рекао да се православна Русија нашла на Голготи, а Руска Црква – на крсту. Наравно, као што се то догађало и у старини, било је и случајева отпадања од вере. Али Руска Црква и руски народ показали су такво мноштво примера храброг подношења гоњења и храбог умирања за веру Христову, који се не могу тачно ни набројати, јер је несумњиво да је случајева мучеништва током свих тих дугих година постојања комунизма у Русији било тако много, као никада у историји човечанства. Ту више није реч о стотинама и хиљадама, него о милионима страдалника за веру – постресан и до сада невиђен призор!
За све време постојања људског рода још није било овога што данас видимо – није било таквог ширења зла, није било таквог безумног и отвореног бунта против Творца какав видимо данас у нашој многострадалној отаџбини коју су поробили комунисти. Никада још у историји зло није наступало тако сурово и отворено као што се то догађа у Совјетској Русији. Никада се још и нигде ка Небу није дизао тако одвратан и безуман смрад хуле на Бога и на све свето, као тамо... Но, ако су непријатељи Бога и Цркве, осатањени од злобе, својом одвратном хулом и богоборством упрљали нашу Отаџбину Русију, она се истовремено од те прљавштине очишћује свештеном крвљу Руских Новомученика пострадалих за веру и истину. Обилно орошена овом крвљу Руска Земља је освећена и очишћена од безумља безбожника и богобораца!
Прослављајући Новомученике Света Црква говори да се њиховом крвљу Она украшава "као пурпурном хаљином и дивном тканином" – као најбогатијиом, најлепшом, најдрагоценијом одеждом. Том лепотом мученичкиг подвига украшена је данас Руска Црква, она која није признала разбојничку "власт" богобораца, која је одбила било какав договор и компромис са том влашћу, и храбро носи свој крст вере и исповедништва.
Приближава се дан канонизације-прослављања тог безбројног збора мученика и исповедника вере које су Руска Црква и руски народ дали свету. То ће бити дан највећег славља православне вере – не само у Русији и руском расејању, него и у читавом свету – свуда где има верних чеда Православне Цркве. Сваки православни Рус треба да буде свестан важности и значаја ове у историји још невиђене прославе, и да се припреми како би на одговарајући начин узео учешћа у њој.
Са приближавањем дуго очекиваног дана прослављања Новомученика, сада се често може чути како људи кажу: "Загранична Црква нема права да их прославља – то може да учини само читаца Руска Црква у својој пуноћи"... Наравно, тако би и било да је Руска Црква слободна! Али ми добро знамо да је онај део Руске Цркве који није признао комунистичку "власт" за закониту власт Русије и није јој се потчинио – отишао у катакомбе и не може слободно да искаже своје мишљење; а јерархија "официјелне" цркве се потчинила богоборној власти и делује по њеним упутствима. Стога не може да се сматра да она заиста представља глас многострадалне и прогоњене Руске Цркве. Управо стога Загранична Црква сматра да је обавезна да учини оно што у Русији сада не може да буде учињено. Јер ми знамо да нам с друге стране "гвоздене завесе" долазе многи и многи гласови који не само да се слажу са прослављањем Новомученика, него и моле да то прослављање буде обављено у што скорије време!
Велик је и многобројан збор Руских Новомучника. На челу му најпре стоје свештена имена највестијег Патрија Тихона, као и убијених Митрополита Владимира и Венијамина, при чему Митрополит Владимир у том збору заузима нарочито почасно место као првомученик, као први у том славном збору. Истовремено, сасвим изузетно место у збору Новомученика заузима Царска Породица, предвођена Царем-Мучеником, Императором Николајем Александровичем који је својевремено рекао: "Ако је за спасење Русије потребна жртва – ја ћу бити та жртва!"
Сада се много прича о прослављању Царске Породице. Многа верна чеда Православне Цркве, не само у руској средини, са радошћу и нестрпљењем ишчекују дан прослављања. Али чују се и гласови противљења, који негодују због тога. У већини случајева ти гласови говоре да је убиство Царске Породице чисто политички акт, и да правог мучеништва, као смрти за веру, ту нема.
Да ли је то заиста тако?

 

[illija]

Окрећући се руској историји, ми видимо бројне примере да је Црква прославила, као угоднике Божије, многе убијене свете кнежеве; при томе њихова убиства никако нису била повезана за захтевом да се одрекну вере у Христа Спаситеља. На пример, из житија светих мученика кнежева Бориса и Гљеба знамо како су ниске и злочиначке биле побуде којима се руководио њихов убица Свјатополк, који је оправдано назван "Проклети". Али питање одрицања од вере ту уопште није дотакнуто. Ипак, Црква их је прославила пре свега због њиховог светог и праведног живота, који је код свете браће окончан страдалничком смрћу.
Ако су тако били прослављени свети Борис и Гљеб (и многи други), онда је тим пре природно и оправдано да се позитивно реши и питање прослављања Царске Породице. Пре свега, сад кад је спомен Царских Страдалника очишћен он прљавштина и клевета којима су били засути у првим годинама после револуције, читавом свето је постало јасно да је породица покојног Цара-Мученика била узор и најсветлији пример истинске хришћанске породице. Нарочито је то постало јасно онда када смо сазнали како је живела Царска породица у свом тешком заточењу пред страдалнички крај, а такође и онда када су била објављена писма чланова те породице послата из заточења – драгоцено благо које су оставили као поуку руском православном народу који поштује њихов свештени спомен.
Но, то није најважније. Не треба заборавити да су злочинци-комунисти, када су убили Царску Породицу, то учинили зато да би уништили сам спомен на то како је Русија живела током многих векова свога постојања. Они су стремили ка томе да у многострадалном руском народу сруше, прекину и искорене онај светли дух којим је живела Света Православна Русија – дух православне државности, и да уместо њега уведу одвратни дух богоборства и братоубилачког комунизма. Злочиначко убиство Царске Породице није представљало само чин мржње и освете, то није био само чин политичког обрачуна са непријатељима, него управо чин начелног духовног уништења православне руске идеје, са циљем да се руском народу усади противприродни и зли комунистички дух! Последњи Цар са Својом Породицом био је убијен управо као венценосни представник и носилац свете идеје православне државности, био је убијен управо као Цар Православни – због Свога Православља!
Православни руски народе! Чеда Руске Заграничне Цркве! Припремамо се за велико славље – славље не само за Руску Православну Цркву, него и за читаву васељенску Цркву, јер је Православна Црква у свим Својим деловима једна, и живи једним духовним животом. Нека ово прослављање православне вере и красоте мученичког подвига буде не само општецрквено славље, него и лично славље свакога од нас! Позивамо сва чеда Заграничне Цркве да се припреме за тај догађај појачаном молитвом, постом, исповешћу и причешћем Светим Христовим Тајнама, како би сва наша Црква једним устима и једним срцем прославила Онога од Кога исходи свако добро дело и сваки савршени дар – Бога, дивнога у светима Својим!

+Митрополит Филарет



[1] Штампа се према: Православная Русь Но11 (1981), 1-3.
[2] Тропар недеље Свих Светих.


http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/

 

[Sergian]

Занимљиво......РПЗЦ и митр.Филарет крајем 60.-тих година прошлог века пишу писма екуменистичким патријарсима, архиепископима, указујући на погубност екуменистичког (јеретичког) пута а већ 1974.године дају двосмислену објаву исповедања о новокалендарцима (кажу да они јесу расколници али да нови Васељенски Сабор треба да одлучи да ли расколници имају благодат).
Због тог става Црква ИПХ Грчке (матејевци) прекидају општење са РПЗЦ али их још увек не осуђују као расколнике. Исте године (тј. 1974.) Сабор архијереја РПЗЦ шаље посланицу руском православном народу (и у Русији) и кажу да Цркву Христову они чине заједно и са МП (сергијанско-обновљенско-совјетском Московском Патријаршијом, моја примедба).
Само две године касније (тј. 1976.) они шаљу посланицу под називом "Свештеницима московске патријаршије" где ове сматрају једномисленом браћом, величају њихове подвиге (?!), кажу да се моле за њих и на крају поентирају са поздравом: "Христос посредји нас - и јест и будет!". Тај поздрав јасно и недвосмислено изражава и догматско јединство са МП.
Због те посланице (а не због двосмисленог става о новом календару) је Црква ИПХ Грчке јавно осудила РПЗЦ као расколничку Цркву.
Касније, шта се дешавало, само Бог зна, али ми знамо да је после неколико година на трон РПЗЦ дошао митр.Виталије а онда мало касније и Лавр - иначе осведочени екумениста који је сасвим (и на велика врата) увео РПЗЦ у јерес екуменизма.
Тако да, није умесно величати митр.Филарета као неког "исповедника равног древним Светим Оцима" кад то уопште тако није било. То просто не одговара истини.
Ако је ико из прошлог века раван древним Светим Оцима по свом исповедништву, то су: свети владика Матеј Брестењски (мироточиви), митр. Хризостом Месинијски, еп.Тит Козански, митр. Григорије Месинијски, и још неки.