Па да, али шта је у ствари у интересу детета, то што двоје људи који се не трпе одлуче да неће ни да се потруде јер, не постоји боља алтернатива за одрастање од функционалне породице. Тих породица са насиљем, болестима зависности нема толико колико хировитих, себичних и непромишљених родитеља.
Потруде се и не иде.
Потруде се поново и опет не иде.
А све време праг толеранције пада и пада и пада....
И на крају дете живи уз родитеље који се не поштују ''ич'', свађају се нон-стоп, у атмосфери константне напетости.
И није то кључно јер жив човек све прегура.
Него оно што заостане, а то је поремећена перцепција мушко/женских односа, брака, заједнице.
Дете ''развије потребу'' за тако накарадним односом и управо зато се деца из таквих бракова чешће накарадно жене и удају, за неодговарајуће партнере.
Ово пишем на бази искуства и живота у породици у којој су покушавали скоро 10 година да одрже цркотину од брака, а за то време сестра и ја навлачиле којекакве фрустрације- сестра комплекс ниже вредности, а ја страх од везивања.
Резултат: сестра са 33 године већ у другом браку, ја са 30 година бежим од брака као ђаво од крста.
'Фала тати и мами на бризи, до неба!
Ј6т. до седамнаесте сам имала породицу на окупу, благиш мени.
)) Прво сам мислио да је то сл. само са девојчицама, да су емотивније, међутим не, сва деца разведених родитеља су имала неку фикс-идеју и наду барем неко време да ће имати њих двоје поново заједно, под истим кровом. 
