Svet boja

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Борба између маште и стварности. Арт би Салвиа Дроид⠀

 

[Neprilagođena]

Bajka o cvetovima i dugi​

( Stevan Raičković)​

Pod brdom, sa koga c vremena na vreme zahuče tamni borovi, spava smirena livada. Pogdegde, iz niske trave, belasa se neki oveći belutak. Posvuda, štrči kakva visoka vlat, čije se svilenkasto stabaoce presijava u sunčevoj svetlosti. Vazduh je nad travom miran i ugrejan. Samo ponekad, njegovu kristalnu čistotu zamuti tanko beličasto pramenje, koje luta nad vlatima. To neki uzjogunjeni mrav, zaslepljen od sunca, udara nejakim telom o tanko stablo maslačka i ono, lako zanjihano, otresa svoju nežnu, čupavu glavu.

Iznad livade je uspavano nebo, koje po mnogo čemu podseća na nju. I u njmu se pogdegde beli koji sićušni oblak, kao neki nebeski belutak. Ili se vuče tanano, pahuljasto oblačje, kao da neko otresa nevidljiva stabaoca nebeskih maslačaka.
Kada se sve to gleda sa brda, izgleda da je jedina razlika između livade i neba nad njom u tome, što je jedno zeleno a drugo plavo. Ali, kanda je počelo i ovde da se nešto neobično dešava.
C jednog kraja livade pojavi se leptir, a nekako u isto vreme, s drugog kraja, polete njemu u susret, drugi. Ubrzo se nađoše u sredini livade. Lepršali su nad vlatima, prevrtali se, jurili jedan drugog, skrivali se pod busenom i opet pronalazili, lepršali…
Čim bi se leptiri takli trava, sa njihovih šarenih krila opala bi poneka obojena trunčica i ostajala na vlatima na ponekoj vlati plava, na nekoj crvena ili žuta…
Nebo, koje je sve to gledalo sa svoje visine, obuze neka neobična zavist, za koju se dotad mislilo da je poseduju samo ljudi. Začas se navuče tamnim oblacima i smrači. Ali, umesto da se osveti livadi, kao što mu je bilo u nameri, iz oblačnog neba ne mogade ništa drugo na zemlju, nego kanu kiša.

Kad se malo kasnije u nebu, izmedju oblaka, opet pojavi sunce, imalo je šta i da vidi. Mala livada pod brdom bila je po prvi put šarena od plavih, crvenih i žutih cvetova. Sve one boje koje su bile na krilima leptira, bile su sada i na livadi. Oživele, tiho su se klatile na blagom vetru, koji je nagoveštavao prestanak kiše.
Orošena, puna raznobojnih cvetova, livada se zahvalno zagleda u nebo.
Od tog šarenog pogleda po prvi put se u nebu pojavi duga. I tako su livada pod brdom i nebo nad njom, opet po mnogo čemu bili slični: šarenilo se u zelenoj livadi, šarenilo se u plavom nebu.

​

 

[Neprilagođena]

Malo o Dugama



Duga je optička i meteorološka pojava koji se pojavljuje na nebu, kada se sunčevi zraci prelamaju kroz sitne vodene kapi, najčešće nakon kiše.
Duga se obično vidi na zastoru kišnih kapi kada posmatrač stoji okrenut leđima Suncu i gleda u smeru toga zastora.
Zraci svetlosti se tada razlažu na svoje osnovne komponente, u vidu trake različitih boja koja predstavlja spektar svetlosti.
Duga se može posmatrati kad god postoje kapi kiše u atmosferi a Sunce svoje zrake odsijava kroz kapi.
Duga zapravo ne postoji na određenoj lokaciji, već zavisi od mesta sa kog se posmatra.
Često se može videti pored vodopada, fontana ili kroz maglu.

U dobrim uslovima vidljivosti (tamni oblak iza duge) može se jasno videti i sekundarna duga, koja je jedva vidljiva na plavom nebu.
Kako se Sunce diže iznad horizonta, posmatrač vidi sve manji deo duge, i suprotno, kada je posmatrač na većoj nadmorskoj visini, npr. u avionu, nije nemoguće videti ceo kružni luk duge.
Nastanak duge najčešće se tumači minimalnim otklonom zraka svetlosti, koji doživi posmatrani zrak svetlosti prolazom kroz kišnu kapljicu.

Duga ima oblik širokog luka na horizontu, pa se dugo verovalo da je materijalne i/ili magijske prirode.
Izrazi „hodati po dugi“ i „daleko iza duge“ označavaju ovo verovanje i oslikavaju da je čovek primećivao da se do nje ne može „stići“.
Zahvaljujući svojoj lepoti, nedostižnosti i istorijskim teškoćama u objašnjavanju ovog fenomena, duga ima svoje mesto u legendi.
U grčko-grčko-rimskoj mitologiji smatrana je vezom Zemlje i Neba.
U kineskoj mitologiji, duga je prorez na nebu koji je napravila boginja Nuva koristeći kamenice od pet različitih boja.
Još jedno drevno prikazivanje duge dato je u Epu o Gilgamešu kada je majka Ištar podiže u nebo kao obećanje da ona „nikada neće zaboraviti te dane velikog potopa“ koji uništiše njenu decu.
Prema Postanju, posle Nojevog potopa Bog je stavio dugu na nebu kao znak saveza Boga i ljudi.
Često je prikazivana na zastavama, kao simbol nove ere, nade ili društvene promene, za vreme ratova i drugih društvenih nepogoda, kao simbol mira i drugarstva.

​

 

[Branko Lori]

ph: Fares Micue

 

[Neprilagođena]

Boje jeseni



"Primetio sam da je jesen godišnje doba duše, a ne prirode", rekao je Fridrih Niče,
dok je Alber Kami tvrdio da je "jesen drugo proleće, kada svaki list postaje cvet".

Jesen je zaista magično doba godine, takva pobuna boja i nijansi ne može se vidi ni na bilo kojoj slici, čak i kod najtalentovanijeg umetnika, ali majka priroda je u stanju stvoriti takve spektakularne kreacije.
Jesen nas poziva da posmatramo lepotu prirode u svim vrstama boja, crvene, naradžaste, žute, bordo, tamnocrvene...
Jesenji pejzaži fasciniraju svojom raznolikošću i originalnošću. Mnogi umetnici i pesnici su stvorili svoja velika dela umetnosti i književnosti u ovo doba godine. Jesen različitio utiče na ljude, netko pada u melanholiju, neko dobija navalu snage, energije i kreativnosti.
Jesen jedno od najlepših doba godine i bez obzira na vreme, sve samo zavisi o osobi, ako želi da vidiš lepotu, želiš da uživaš u magičnom ambijentu prirode.

 

[Neprilagođena]

 

[Poli46]

Crvena je boja vatre i krvi i iz toga proizlazi sva njena simbolika. Na jednoj strani su mržnja,
rat, bol, agresija, pakao, a na drugoj ljubav, toplina, saosećanje, snaga, sreća i strast.

Ova intenzivna i energična boja podiže raspoloženje i samopouzdanje i stimulira energiju.
Međutim, u velikoj količini može izazvati osećaj destruktivnosti i agresivnosti.
Najstariji crveni pigment verovatno je crveni oker, koji nalazimo i na pećinskim slikama.
Prirodni crveni oker nastaje od zemlje koja svoju crvenu boju duguje željeznom oksidu (hematitu). Ova prirodna crvena bila je iznimno popularna u umetnosti od 1500. do 1900. pa je nalazimo na slikama Michelangela i Rembrandta.

Antički svet je imao Alizarin crvenu, umjetno napravljenu minij crvenu i cinober crvenu.
Alizarin crvenu dobijali su iz korena biljke broć i koristili je u velikim količinama za bojenje
tkanina. Minij je jedan od prvih umjetnih pigmenata , a u upotrebi je i danas. Koristili su ga
vizantski i persijski iluminatori, a često se koristio i u evropskim rukopisima i slikama.
Intenzivni cinober crveni pigment u prirodi se nalazi kao mineral cinabarit, a moguće ga je
proizvesti i umjetnim putem. Koristio se u Kini još u 2. mileniju pre Hrista, a bio je poznat i
Grcima i Rimljanima pa ga nalazimo na rimskim i pompejskim zidnim slikama.
Grimizna crvena ili karmin crvena dobija se iz organizma insekata cochineal koji žive na
jednoj vrsti kaktusa u Centralnoj Americi. Insekt proizvodi karminsku kiselinu koja se izdvaja
iz ženki cochineal buba kako bi se dobila grimizno crvena. Ovu crvenu koristili su Azteci i
Maye, a za pola kilograma crvene boje bilo im je potrebno čak 70.000 buba.

 

[Neprilagođena]

​

​

Waimea kanjon na ostrvu Kauai-​

Igra boja i svetlosti

​

 

[Neprilagođena]

Knjiga Ežena Ševrela „O zakonu simnultanog kontrasta boje” bila je posebno zanimljiva slikarima impresionizma. Na impresionističku upotrebu boje uticala je teorija simultanog kontrasta hemičara Ežena Ševrela (1786–1889). Ševrel je primetio da dolazi do promene u našem opažanju jedne boje u zavisnosti od druge koja se nalazi tik uz nju. On je svojim istraživanjima dosao do zaključka da se svetlost sastoji od osnovnih boja crvene, žute i plave, i od njima komplementarnih narandžaste, ljubičaste i zelene. Prema tome senke su slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvorena prekid sa klasičnim slikarstvom. Glavni kriterijum se sastojao u prikazivanju predmeta i prirode preko analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, pa su tako slikari stvarali čitave cikluse istih motiva slikane pod različitim uticajem svetlosti. Slikari su tada počeli i da eksperimentišu sa komplementarnim bojama, parovima boja koje među sobom imaju najveći kontrast od svih boja na spektru (na primer, crvena–zelena, žuta–ljubičasta, plava–narandžasta). Kada se postave jedna do druge, te boje dobijaju na dubini i blistavosti. Impresionistima su značili i uvidi naučnika u to kako um obrađuje podatke koji dospevaju do naših očiju. Kada posmatramo neki pejzaž ili skupinu ljudi, mi ne možemo odmah da osmotrimo svaki list u krošnji drveta ili svako lice do detalja. Tako su impresionisti, na primer, figure ljudi u daljini prikazivali u mrljama, i time često navlačili na sebe gnev uskogrudih kritičara.